„Светски дан поезије“ на „Пролећним Бранковим данима 2023“, осенчен прославом 199. рођендана Алексија Радичевића, био је посвећен и младим песницима Бранковог кола. Одани себи и институцији која им је штампала књиге, махом првенце, и овенчала их наградом најлепшег имена у српској књижевности, они су дошли у Сремске Карловце да обележе 50. годишњицу престижне награде „Стражилово“ у библиотеци која носи име великог песника нашег романтизма, који се од 1835. до 1841. године школовао у најстаријој српској, чувеној Карловачкој гимназији.
А Иво Андрић је рекао: „Младост налази снаге и времена за све; млад човек не види краја ни својој снази ни свом времену.“ У библиотеци „Бранко Радичевић“ наступили су: Драгана Лисић (која је била и модераторка програма) Александра Мариловић, Милица Миленковић, Никола Раусављевић, Јелена Вујановић и Сузана Рудић (чија је једна песма по њеном јављању пре одржаног програма, по договору, прочитана).
Драгана Лисић: БИОГРАФСКА
Мене је мајка умало родила
У комбију на пола пута до породилишта
Док је возио стриц
Јер је био трезнији од тате
И једини код куће
„Јел мушко?“ питала је комшиница
„Мушко с грешком!“ рекао је тата
Ех тата, да знаш да си био видовит
Од женствености и данас имам
Само ту грешку – женску пишу
Није се освртало на октобарску кишу
Пило се три дана у моје име
Иако га тад још нико није знао
Па четврти није било шта да се једе
Ал кад је бал нек је бал, бег није циција
„Зваће се Драгана
По мојој баби Драгици“
Одлучи тата, а мама обори поглед
„Нек бар буде драга и мила“
Прозбори, ал није ни снила
Да ћу да радим искључиво оно
Што ми је срцу драго
Да ћу бити дрска и прека
Умети стати и остати
И побеђивати и немило и недраго
Нису имали за Памперс
„Пери пелене у леденој води са бунара
Или је греј на смедервцу, снашо
Кад си се јебала било ти је слатко
А после јебања залуд кајања“
Ал шта зна баба с језиком змије
Има кајања, има бола, има и депресије
„Хтела сам да те узмем
И да скочим у онај бунар
Да скратим муке и себи и теби
Јер не пада ивер далеко од кладе
А пара се на пару лепи
И тебе чека чемер и јад
За друге је мир, срећа и склад“
Беше и мајка видовита
Ал’ ја за судбину не марим
Дајем сваки атом снаге
Да будем срећна кад остарим
„Она је прва од нас која има факултет
Она је једина која може да обиђе свет“
„Нас двојица сами с тобом
А ти плачеш, мучи те тиба,
Мало чаја, па мало млека,
Опет чаја, млека па пива
И кад се укакиш – кô нова
А била си лепа ко анђео, Дадо“
Мој стриц је знао лек за све
И умео да препозна лепоту
Пекао ми помфрит и водио ме на пецање
Штета, само четрдесет година оста у животу
Тетке су ме пољубиле у образ
Па зато сад имам рупице
Кажу деформитет неког мишића на лицу
Ал’ наука прича којешта, то је
Да сахраним сузу у ту јамицу
Зато немој да лажеш себе
Да можеш да ми ломиш срце,
мамиш сузе и скидаш круну
Ја носим у тим плавим очима
Терет последњег изданка лозе
У њима сви моји преци труну
И сви они са мном свету пркосе
И штагод когод каже, ја оца чујем
„Ти си ћерко татин син,
са тобом се поносим“
Александра Мариловић: НЕМА БЈЕЖАЊА
Ја знам
И да скријем ту
Црвену справицу,
Однесем је далеко, далеко,
Преко седам гора,
Иза седам мора,
Скријем у најљући мрак,
Са новом зором
Свануће на сунцу…
И не да се закопати,
И не да се утишати,
И не да се затабати,
Сакрити, замаглити…
Ако је закопаш,
И ако је затабаш
Са седам локота закључаш…
Из дубине ће закуцати,
Ножем о врата залупати…
У некој лудој игри,
У шаљивом плесу
Зубима ће те исјећи,
На дуплој ватри пећи…
И ако је дан скрије
У сновима све,
Све ће ти рећи…
Милица Миленковић: ВОЈСИЛОВ МОНОЛОГ
(увод)
У име Оца и Сина и Духа Светога,
ја слуга Божји Костандин Чатац
…од свих последњи и грешнији
свагда слаб и тром за подвизавање духовно…
у одразу воде видим лице
добијено по задатку
рекоше божанском
а искри једино животињска крв
са које је одрана кожа
па разапета да прихвати небо
и писмена даривана од бога
Име моје световно пребира по
водама које теку низ планину
Тражи одраз изгубљен у путу
доласка овамо по захтеву
свештеника Георгија
који је своје име изменио за рачун државе
Усамљеност ме гони попут оних Грка
што у ове дане опседају Трново
Добро би им дошао Тројански коњ
да њиме заварају мало света
на зидинама градским што вапије ка Богу
Овде се историја из дана у дан понавља
нисам ни први ни последњи писар
нису ни први ни последњи освајачи
напила се земља крви преваре и лажи
и тек ће пити
а ова ноћ, ова планинска ноћ
завија као шакал пред тором оваца
Преживаљавам сав живот Исусов
и Јована Претече, а Гњурача званог
Изјутра га рађам у изворским водама
и крштевам руком помазаника
Проповедам његову реч као да из мојих уста излази
Спуштам се у тишину као да је овде нема довољно
Распињем га на крст да би што пре васкрсао
Векови ће проћи
од тамне ове ратне ноћи
и мислиће да сам стихове писао
певајућег срца у тишини
Нико никада неће знати
да чујем опсаду горе на северу
и чекам да зађу у ова брда
Али пре тога, по један лепет крила,
по један лепет крила
вране остављам
између последњих
амин амин амин.
Никола Раусављевић: НАЛИК НА ПЕСМУ
Да ми даш једну влас
Певао бих на сав глас.
А за додир шта би дао?
Певао бих, не бих стао.
Буди малко у близини,
Поезија чуда чини!
Јелена Вујановић: РОБОТ ДА САМ
Лакше би ми било да имам
лимено срце и шраф мјесто зглоба,
да антеном информације примам,
и да ме се не тиче људска злоба.
Била бих увијек ведра и весела,
то бих записала директно у коду.
И не бих морала смрти и одласке
да пребољевам стално у ходу.
Док ми зуби од алуминијума
у намјештеном осмјеху сјаје,
навијем лијепо зубац на леђима
и искључим се од обичне раје.
И не марим што сам у прошлом
животу била и ја човјек бједан.
Само ми некад у самоћи кане
из стакленог ока кап уља једна.
Сузана Рудић: ТЕ НОЋИ КАД ОСТАРИМ
Решићу укрштене речи,
Оставити шифре да се таложе
Међу таласима ноћи у којој се не препознајем.
Причаћу са тобом зашто не волимо снег.
О вејавицама бојажљивих мисли
Што пролећу у погрешан час.
И кол’ко је време после нас примило боју корозије.
Причаћу са тобом колико је
Добро срести се са мном у монологу
После откинутих минута у ноћи
Коју волимо са најтишим бременом…
Те ноћи када остарим знаћеш оно
Што моје ћутање не уме да изговори…
Те ноћи када остарим, потрчаћу ка путу колевке
Која ће ме родити са несаницом мањом него вечерас.
Потом, запитаћу се колико су јутра оставила печата
Рађајући ме изнова и изнова.
Те ноћи када остарим, знаћу ништа и све.
Зовите ме другим именом.
Можда… Ана или Марија.
Како год.
Обе у мени пишу исту причу са другачијим крајем.
Serbian