Немања Девић: Радујемо се што је пао Мило, а имамо ли шта да славимо?

Само жена ми је сведок да сам резултате црногорских избора убо у боцу. И то само интуитивно, без неких посебних увида у стање на терену. Али то и није била нека филозофија. Оно што ме тишти месецима, а што нисам хтео да пишем, јесте питање његове алтернативе. Нисам хтео, да не будем птица злослутица, и да се наш народ не дели. Али сад, по победи Јакова Милатовића, могу и хоћу да црњачим јер ово није само црногорско, већ и свесрпско питање.

Рекло би се да је у Црној Гори сада дошло до једног новог референдума, у којем је за разлику од 2006. победила, и то би се могло рећи, опција која није антисрпска. То што није антисрпска, не мора да значи да ће бити и просрпска, као што је био случај и са владом Здравка Кривокапића 2020. “Освјежило је“, говорили смо уздајући се да је то најава таласа позитивних промена у читавом српском свету. Показало се да је другачије и да слугерањство страним амбасадама и колонијалним управницима има за последицу и даље обрачун са српством, додуше на један мање агресиван начин (кључне речи: Косова Репубљик, Дан Републике Српске, Неверфоргет Сребреница и министар Лепосавић итд).


Која опција је победила у Црној Гори?


Суштински, победила је опција дуалиста, вероватно и најбројније политичке групације у Црној Гори, коју неретко карактерише исти презир према Београду и “Србијанцима“. Пролетос у Плужинама један баш такав, иначе љути противник Мила Ђукановића, рече ми: “Ја сам Србин, али прави Србин, не као они из Ниша, што јужније то тужније“. Кад сам му поменуо да је он рођен јужније и од Ниша, само је позеленео…

Што се тиче Јакова Милатовића, нећу бити аналитичар, већ ћу писати као добра српска интуитивна баба. Прво, ја не верујем клинцима (у које убрајам и себе) на одговорним државним позицијама. Друго, ја још мање верујем савременим немачкарима и паризлијама на одговорним функцијама. И треће, учиниће вам се бизарним, али ја поготово не верујем људима којима је свака длака на свом месту (па увек уредна дугмад за манжетне, па сатић, па фризурица), као што су Мики Спајић и Јаков Милатовић.

И сад следи врхунац, за који ми је жао јер вам квари еуфорију, али износим га после избора па не може нико да ми припише да радим за Мила или Вучића. Јаков Милатовић и “Европа сад“ су вам само ново оруђе за пацификовање оних Срба са литија, за које је Запад до 2020. одавно мислио да су ућуткани и највећма претопљени у грађански монтенегрински идентитет. А онда су устали певајући о Косову и борећи се као лавови под барјаком Светог Василија и Светог Саве. Покушавало се под Милом да се тај народ удави агресивно (вероватно се мимо инструкција и он био мало занео), па се показало да је наш народ од Пљеваља до Херцег Новог (преко Зете) воћка чудновата…


Шта добијају Срби у Црној Гори?


Е сад добијамо једно ново лице, експерта, школованог у Америку, мош мислити и нову опцију трулог назива, која ће бити као створена за регенерацију дуалистичких ћелија на умору. Чуј, Јаков је крштен у СПЦ, ал у осталих 35 година свог живота о односу са црквом се не би изјашњавао. Или: Мики купио стан у БГ и узео српско држављанство, али не би да то призна да га бирачи не казне. Код њих ништа неће бити забрањено, нико неће Србе да хапси, нико неће да отима храмове, нико неће да пребија владике. Али неће баш ни бити популарно, а ни опортуно да се србује.

И и даље ће се, у јединој покрајини ван Србије, на Београд гледати са висине и са мени несхватљивом ароганцијом. И даље ће Пљевљаци и Беранци да буду виђени као ретроградне снаге, а испред гусала и косовског предања стављен евроунијатски конститутивни мит. Тихо и дугорочно, Срби у Црној Гори сада ће бити претапани у Црногорце. Јер баш то, кад нашем народу дозволите одисај, да иживи своја убеђења, да се испева и извиче, доноси му замор и одаљавање од огња. То је неко споља ко је пројектовао нове црногорске власти добро приметио. Ја се само сећам како се кад сам клинац био у мом крају славила Српска нова година. Тај празник био је виђен као националистички, четнички, и увек су га обезбеђивале јаке снаге полицијске снаге. И онда… су дошле фамозне промене 5. октобра, и од 2001. прослава Српске нове постала је општинска манифестација. Кад смо изашли на улицу, нигде ни полиције ни керова. Певаш, вичеш, србујеш, и нико ти неће ништа. Народ мало поседео и разишао се. Идуће године исто тако. Треће више нисмо ни славили…

И тако. Мислим да је то сада процес који чека и Србе у Црној Гори. Не како смо очекивали ренесанса и успон на предстојећем попису, већ можда очување постојећих 28% и који проценат више, а врло вероватно и мање. До следећег, живи били, па видели… Што рекао честити отац Јован Пламенац, у последње време често глас наше савести, радујем се да је пао Мило – и не славим што је победио Јаков. Смејем се кисело, а ни свирао ни певао не бих.j


Naslovna foto: DW

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

sr_RSSerbian