У данашње време када се наш образовни систем све чешће оцењује негативном оценом, присуствовао сам ситуацији која враћа веру у боље сутра – група студената је показала да је у стању да уочи грешку својих професора.
Аутор: Алекса Николић
Како се приближава крај семестра на Правном факултету Универзитета у Београду, тако се повећава број студената који похађају вежбе. Мотиви су различити – неки су ту само због потписа, неки због прелазне оцене, а они који од почетка марљиво раде све чешће долазе на консултације постављајући најразличитија питања. Тако је било одувек. Међутим, у данашње време када се наш образовни систем све чешће оцењује негативном оценом, присуствовао сам ситуацији која враћа веру у боље сутра – група студената је показала да је у стању да уочи грешку својих професора.
Једног дана након вежби из Уставног права, група (мени познатих) студената ми је поставила питање које је потенцијално разоткрило једну слабост недавно усвојених уставних амандмана – Да ли госпођа Загорка Доловац, уколико се којим случајем буде десило да за четири године буде поново кандидована на место Врховног јавног тужиоца, може да учествује у сопственом избору?
Да ли Загорка Доловац за четири године може да учествује у сопственом избору?
Здраворазумски, у први мах, одговорио сам одрично. Чл. 158. ст. 1-2. Устава Србије након уставних амандмана од 2022. године јасно предвиђа да Врховног јавног тужиоца бира Народна скупштина, на временски период од шест година, на предлог Високог савета тужилаштва после јавног конкурса, гласовима три петине свих народних посланика. Притом Високи савет тужилаштва Народној скупштини предлаже једног кандидата за Врховног јавног тужиоца.
Међутим, шта се догађа уколико тај један кандидат не освоји неопходну већину у парламенту Републике Србије? Тада на ,,сцену“ ступа решење које је у свом мишљењу предложила Венецијанска комисија – тзв. анти-дедлок механизам (механизам против ћорсокака – прим. А.Н.). Уколико недостаје неопходна већина у парламенту, образује се посебна петочлана Комисија чији је задатак да већином гласова изабере Врховног јавног тужиоца (вид. Opinion No. 1027/2021 Opinion No. 1067/2021; CDL-AD(2021)048).
Ту на ,,сцену“ ступа ново важно питање – ко заправо чини ту комисију? Комисију, јасан је уставотворац, према чл. 158. ст. 3. Устава Србије, чине председник Народне скупштине, председник Уставног суда, председник Врховног суда, Заштитник грађана и …. Врховни јавни тужилац. Изгледа да су студенти били у праву, помислих. Питање је на месту али ми се чини да је на месту и мој одговор. Врховни јавни тужилац се бира само једном. Ту сам, макар на кратко, завршио полемику.
Биће да сам погрешио…
Међутим, питање је наставило да ме ,,мори“. Да ли тренутни Врховни јавни тужилац може да се ,,провуче“ са још једним мандатом у којем би управо он био значајна карика у сопственом избору? Одговор на поменуту дилему недвосмислено разрешава уставни закон за спровођење акта о промени Устава Републике Србије. Он у чл. 8. ст. 3. каже да ,,Републички јавни тужилац (ранији назив за Врховног јавног тужиоца – прим. А.Н.) који је изабран пре ступања на снагу Амандмана наставља да врши своју функцију до истека мандата на који је изабран и може бити биран (подвучено – А.Н.) на функцију Врховног јавног тужиоца, у складу са законима којима се његов избор усклађује са Амандманима.
Биће да сам погрешио. Госпођа Доловац заиста може да ,,иде у реизбор“ у којем потенцијално може сама о себи да одлучује. Биће и да су погрешили и писци уставног закона превидевши ову ситуацију (срећом, то није непоправљиво). Биће да је погрешила и Венецијанска комисија.
Једини ко није погрешио били су (моји) студенти. Има наде за Србију.
* Аутор је асистент Правног факултета Универзитета у Београду
Рад је објављен у дневном листу Политика – рубрика ,,Погледи“ 3. јула 2023. године.
Serbian