Писаћу.
Као и све кукавице крићу се иза речи у данима мача…
Далеко од распећа писаћу како је дивно бити на њему.
Писаћу, само да се не погледам у огледало.
Као и увек, роде, док крвариш ја ћу видати своје ране гомилом великих речи да се бедник где не отме из њих.
Обожавам себе док презирем себе- тако је величанствено кукавичје лако потегнути реч у данима мача…
Писаћу ти Косово и Метохијо како нема живота без тебе док други на теби страдају.
Заклет сам у тебе, заветна светињо, док год има ко пре мене погинути…Стајаћу у реду, вазда на крају.
И, писаћу.
Пером Јуде неуморно ћу писати о христоликом народу и страдању за живот вечни, грабећи овоземаљске страсти.
И, што је више крви рода мојега биће више мастила за моје перо…Нема горих од оваквих што зашиље кост у перо и значајно пишу.
Туђа кост- мој папир, па ваљда смо једнако, осим ако ми не дугуеш, а мора бити да ми дугујеш јер ти само страдаш а ја пишем
Чиним тако много не чинећи ништа. Мало ли је, ееееј?!
И, још ти кличем и певам о теби, страдалиште бољих од мене.
Певам ти да те дозовем и да те отерам. Таман су две- три строфе мера колико не могу без тебе!Не мари, ако ме храброст понесе дописаћу још коју- нема те силе да ме заустави кад ти речима пођем у јуриш, светињо моја.
Мало је тебе колико могу да ти певам и пишем и кличем и бодрим христолике мученика да страдају за мене, а ја ћу касније за њих…
Хоћу, обећавам, само да се наживим овоземаљског пишући о небеском.
Тако је дивно и лако бити ништа кад имаш све.Куку онима што немају о чему да пишу.
Бедници, не знају они шта је мука док своје ране не видају туђим…
Само да моја мајка не закука, ове су се друге и онако породиле крај гроба, па…
Како би светиња знала да је светиња да јој није нас што кличемо, пишемо, певамо..
Нас са краја строја што комадујемо: „За мном, јунаци! Ето и мене одмах за вама само да још нешто напишем“…Толико нам је барем Призрен дужан- ми смо сваке године догодине у њему а он ни да макне корак ближе нама.
Мало је један Видовдан колико је нас јунака, ал само моја мајка да не закука а ја ћу већ пострадати за светињу.
Викедном у кафани- шанкови су моји Газиместани!
Дижем туре за пале божуре и оне од мене боље- фајронт је моје косовско поље.
Па, шта, они су знали живети и пострадати за мене, али ја пишем!
Еееееј, пишем, бре!Јунак, вазда у бегу да себе где не сретне, није то лако.
Презирво волети себе јер, ето, учинио си све што си могао- писао!
Док је крви рода биће и мастила за перо
Распети чувају кивот и за мене, ал мени је и под подраном прњом добро јер- пишем!
У данима мача ја витлам пером!Не могу звери да ми отму што ја не могу да допишем!
Нека сам бедни роб али су ми ланци довољно дугачки да се дохватим папира и отпишем како никад робовати нећу…
Куку теби светињо заветна и роде страдални са оваквима- мало сте распети колико под распећем можемо да спојимо столове.
И запевамо! И, допишемо строфу ако зафали за цех!И пострадамо ако треба, суботом увече, на крају строја…
За мном Косово и Метохијо!
Ето ме одмах за тобом, догодине, само још нешто да напишем.
Није ред да моја мајка закука, ваљда још има довољно оних што су се крај гроба породиле…