Канон потиштеног ума је назив новог, трећег романа који потписује Филип Грбић читалачкој публици познатог по награђиваним романима Руминације о предстојећој катастрофи и Прелест. Радња Канона се одвија у савременом, пост-цовид свету пуном страхова, интрига, неизвесности, пратећи троје људи у прекретничким тренуцима њихових живота. Филипови јунаци су незадовољни, разочарани, револуционари од крви и меса које дух још није напустио. Са Филипом смо, поред новог романа, поразговарали и о процесу писања и пропратним очекивањима, филозофији и изазовима професорства, као и о Сенекиној ванвременској изреци: Љубав је полудело пријатељство…
Будући да је прошло пет година од објављивања твог претходног романа (Прелест, Вулкан 2018), који је то био пресудан тренутак кад си себи рекао – сад је време за нову књигу?
На писање ме нагоне стари неспоразуми са светом, али једном објављена, иронично, књига постаје узрок нових неспоразума. У случају Канона, роман започиње и у првим поглављима се враћа на 14. децембар 2021. године. Ако не рачунам неколико претходних, безвредних покушаја, управо тог дана сам осетио да су идеје које су ми се предуго ројиле у глави напокон пронашле одговарајући тон, језик и протагонисте.
Шта те је конкретно навело да се позабавиш баш оваквом тематиком? Шта те је тиштало, па си одлучио да се изразиш кроз писање?
Склон сам да пажљиво слушам људе, а они то осећају и поверавају ми се. Још нисам упознао особу, а да је иоле занимљива, која не носи терет неке непријатне истине о себи али, разуме се, ту истину не саопштава другима јер то налажу неписана правила разборитости у свакодневном животу. Међутим, сваки човек, у ћутљивом језгру свог бића стрепи, тугује, опажа пролазност, болест, старост, смрт, гомила у срцу разочарања, набраја промашаје и издајства. Не морате бити антички мудрац да бисте утврдили најмање две горке истине о нашем положају у свету: 1) готово ништа не знамо о нашем положају у свету; 2) свесни смо, додуше, да патње вишеструко надмашују задовољства и да ћемо неизбежно умрети, а о смрти, уосталом, такође ништа не знамо. Није ни чудо што је људски дух, у историјском погледу, прилично рано изричито довео у питање вредност живота као таквог. Да ли је најбоље бити нерођен, као што то, рецимо, тврде песници Софокле и Теогнид из Мегаре? Кад те ово питање једном истински обузме не можеш више лако да га се решиш.
Шта протагонисти Адријан, Дејан и Ведрана имају заједничко? Шта је то што их је спојило?
Адријан је образовани припадник више класе који услед најдубљег презира према простачком времену у којем се обрео живи повучено од људи. Дејан је зубар конзервативног погледа на свет који је због своје жестоке нарави, али и због затварања граница, изгубио брак, новац и углед. Ведрана је студенткиња психологије која своју кућу зове „Гвантанамо“. Заједничка им је жудња да побегну некуд далеко од датих околности, а спојила су их најблагороднија бића у нашем универзуму – пси.
Њих троје оснивају Сенат и народ римски д.о.о, поставши “неустрашиви непријатељи сваког порока и безакоња”, добивши назив “Римљани”. Шта су, кроз ово фиктивно друштво, желели да постигну?
Други део романа повремено делује као бурлеска. Замисли сад ове три изгубљене душе како се накратко заносе идејом обнове римске провинције Горње Мезије. Комична лудост на ивици лакрдије, али неопходна ради прављења извесних контраста до којих ми је било стало. Повратак грчко-римској класици данас представља опасну врсту јереси у односу на техно-еко-џендер религију чији махнити пророци постају све агресивнији. Узгред буди речено, катедре за класичне студије широм западног света трпе велике притиске и суочавају се са сулудим оптужбама да се ради о науци која тобоже промовише вредности “белог супрематизма”. Као што видиш, стварност је увек луђа од фикције.
Према твом мишљењу, зашто Адријан не користи своје потенцијале, будући да је и финансијски поткован?
Било ми је потребно да презиром према животу заразим књижевног јунака који је у материјалном смислу те речи доживотно обезбеђен. Самим тим, његова туга не може се редуковати на несрећно детињство, социјалну незбринутост, безличне послове, брачне несугласице и остале тегобе које сатиру огромну већину људског рода. Адријан има све и потпуно је слободан, али живи без радости и без наде. Он је заљубљен у сопствену пропаст.
С обзиром на то да су твоји претходни романи добили престижна књижевна признања (Руминације о предстојећој катастрофи Награду Милош Црњански, а Прелест Награду Бранко Ћопић), да ли те је морила мисао да и овај треба да доживи једнаки, ако не и већи успех?
Кад год неко покушава да ме зароби својим очекивањима, у мени се нешто ускомеша, спонтано започиње некаква тиха побуна. Неколико година уопште нисам писао и одлично сам се осећао због тога. Ако се доследно не појављујеш у јавности или на књижевним скуповима, људи брзо забораве на тебе и малтене почну да те третирају као да си умро. Тако сам постигао свој циљ – “умро сам” заједно са својим наградама и очекивањима публике. Коначно сам поново био “нико и ништа”, потпуно слободан да се изнова упустим у игру стваралаштва намењену онима за које игре моћи, славе и гомилања новца представљају простачке разоноде.
Како данас гледаш на своје претходне романе – да ли би нешто променио?
Не гледам на њих уопште. Стоје на полици нетакнути. Свесно избегавам сусрет с реченицама које сам некада написао. Довољно сам незадовољан собом и без тога.
Како се осећаш кад пишеш? Практикујеш ли одређену рутину пре, у току и након процеса?
Зависи од тога да ли ми писање у датој ситуацији иде од руке. Чим осетим да задовољство и неизвесност чиле, а да истовремено наступају нервоза и потреба да оставим утисак – напуштам радни сто и почињем да се бавим нечим другим. Кад су дани добри, осећам се као дете које губи појам о времену у бесциљној игри која је сама себи сврха.
Да се вратимо мало уназад. Дипломирао си филозофију на Филозофском факултету у Београду, а данас си професор филозофије у средњој школи. Шта те код ове науке привлачи, па си одлучио да постане твој животни позив?
Филозофија у себе усисава све што јесте и све што није и она се разликује од књижевности по томе што настоји да дође до спознаје истине путем појмова, док литература не оклева да зарони и у слике, лирске изразе, алегорије, приче, драмске ситуације… Додуше, у филозофији се не ради само о умовању о најопштијим предметима, она воли да се меша и у питања организације личног и колективног живота. У тој напетости између општег и свакодневног лежи загонетна привлачна моћ филозофије, њено надисторијско достојанство и живи импулс који посвећеницима и дан-данас даје моћ да мисле, а не само да заузимају гледишта јер ништа није тако туђе мишљењу као изграђено уверење у којем као у некаквој јазбини човек некад из лењости, а некад из кукавичлука, проведе читав свој век.
На који начин мотивишеш своје ђаке да читају? Каква штива им препоручујеш?
Испоставило се да је моја страст према филозофији и књижевности заразна, а имам и поверење у своје ученике јер они из године у годину доказују да увек могу више него што мисле да могу. Код мене читају Платона, Аристотела, Декарта, Паскала, као и дела других мислилаца који припадају пантеону филозофије. Разуме се да гимназијалцима не постављам претеране захтеве, али ипак очекујем од њих да искрено, уз моју подршку, покушају да се изборе с мало тежим текстовима јер не могу само на основу мојих предавања, то јест, без контакта с оригиналном литературом, да окусе јела која се брижљиво припремају само у правим филозофским кухињама.
И у Канону се непрестано провлаче филозофске мисли и референце. Наводиш и Сенекину изреку: Љубав је полудело пријатељство. Слажеш ли се са овом констатацијом?
У праву је Сенека, али шта може да нас заустави кад почнемо да срљамо у ту врсту лудила? Познавање мудрих изрека нам ту неће много помоћи. Ни у једној другој области живота се природа не руга човековој слабости у тој мери као кад је реч о љубавним страстима. Треба имати на уму да је Сенека поменуту мисао изразио у позној јесени свог живота, када је већ увелико загазио у шездесете године. Као што је комичан призор “целомудреног” младића који дроби о уздржавању а да није ни окусио сласне отрове из пехара првог смртног греха, још је смешнија представа о човеку који под старе дане губи главу, дотерује се, пише лошу поезију и вољеној особи не да дише
Чиме се бавиш кад не пишеш и не предајеш? У чему ужива Филип Грбић приватно?
Постоји стереотип да писац треба да живи бурно и распусно, као боем у вечитој донжуанштини. Мој живот је прилично предвидљив, може се рећи да је наизглед досадан. Склон сам дисциплини у свему што радим, а своја уживања и своју приватност настојим да сачувам од јавности.
Преузето са man.wannabemagazine.com
Serbian