Невероватно је како често своју снагу и сигурност проналазимо на најчуднијим местима и у стварима. То је доказ како човек емоције може пренети на све што га окружује.
Вишеград, мали град на реци Дрини, био је недужно погађан разним догађајима. Вековима су се над њим преплитале срећа и несрећа, а опет је некако успевао све поднети. Међутим, његово највеће обележје постао је мост од белог камена чијој су се изградњи варошани противили. Нису били свесни како ће управо он једног дана бити грађевина, не само од камена, већ од дечијих осмеха, суза, крви рањених ратника, жеља за животом…
Разлике међу људима чине да увиђамо грешке, учимо о томе шта нас све може задесити. Варошани нису имали избора када се над њима надвио црни облак који је са собом донео доба рата и немоћи. Давно подигавши мост, Мехмед-паша је Вишеграђанима дао сигурност у веру и наду. Дрина је савладана, а људи са обе стране поново спојени да сада тешке дане проживе заједно, иако је цена тога била да низ колац тече крв и тиме стави потпис.
,,На овој земљи не може бити доброте без мржње, ни величине без зависти, као што нема ни најмањег предмета без сенке“. Све што се на мосту збило , ушло је у сенку белог сјаја под Бикавцем брдом. Нису више могли да замисле живот без моста или нису желели. Легенде настале ту су користили у васпитању и упозоравању своје деце како је живот немилосрдан, а живети се мора. Мост је живео заједно с Вишеградом. Све што је болело град и њега је. И мртво тело Фате Авдагине, крв Радисављеву и попа Михајла, а онда несрећну љубав Николину и Ћорканову тугу за Пашом, све то је мост посматрао и сакупљао попут немоћног човека који као да саслушава судбине зле трудећи се да им олакша, да тугу на себе преузме.
Лакше му је било трпети немачке бомбе и ватре, него лица мајки што своје синове и мужеве у рат прате. Газећи преко њега, нико није био свестан да гази по ономе што га чува и даје му идентитет. Бели лукови и стубови чврсто стоје, на капији закачен бели папир, из града се креће колона погнутих глава повлачећи се на сигурније место. Нису имали избора јер њихова деца не заслужују смрт, нико је не заслужује. И боли звук кључа који закључава врата Лотикиног хотела где су проведене ноћи у причи, пићу, музици, миру.
Мост стоји као и првог дана. Остадоше они који више нису имали шта да изгубе сем преосталог живота чијег су краја свесни. Напуњен експлозивом док Дрина тихо протиче под њим, мост чека налет бомби. У тим последњим тренуцима преко њега прелази поглед и дах Алихоџин. Све што се до тог дана скупљало више није имало где. Како би му било лакше, седми лук попусти и пусти сву бол и радост да Босну покрије. Алихоџа, као и у свему, подржа мост напустивши своје тело, крену душом куд и вековне судбине.
Све што нам се дешава у животу је суђено и не треба тражити разлоге. Глава горе и право у сусрет проблемима. Од нас зависи како ћемо из тих борби изаћи јер ,,живот је несхватљиво чудо, јер се непрестано троши и осипа, а ипак траје и стоји чврсто као на Дрини ћуприја“.
Сећање
Сећам се белих ружа,
дрвећа старог испуцалих кора,
руменог неба,
шума таласа и мириса мора.
И оне обале од песка,
док пева жена стара,
пенушаве воде,
и груди мојих пуних жара.
Сећам се и удараца воде о стене,
мелодично је одзвањало,
додира наших босих ногу,
док је на хоризинту Сунце нестајало.
И сад на истом месту,
моје се срце тресе и трне,
таласа нема, море је мирно,
а оне су руже већ одавно црне.
АУТОР: Даница Војновић, Војна гимназија, Београд
Објављени радови су део пројекта „Мали велики писци“ који удружење „Покрени“ спроводи уз подршку Општине Савски венац са циљем подстицања књижевног стваралаштва код средњошколаца.
Детаље конкурса можете видети на плакату:
„Удружење ПОКРЕНИ, уз подршку општине Савски венац, спроводи пројекат „Мали велики писци“. Циљ пројекта је промоција уметности и књижевности, те афирмација младих писаца.
У ту сврху расписујемо књижевни конкурс посебно за ученике средњих школа из Београда. (Наравно, уколико нам радове пошаљу и ученици из других места у Србији радо ћемо их објавити.) Желимо да их заједничким снагама подстакнемо да пишу и да им обезбедимо медијски простор за њихова дела.
Управо зато, од 15. септембра до 15. децембра ученици нам могу у континуитету слати своје песме и приче на слободну тему. Ученичке радове прегледаће релевантни књижевници, а ми ћемо их у том периоду објављивати редовно на порталу www.pokreni.rs и нашим друштвеним мрежама.
Радове могу слати на info@pokreni.rs или на инстаграм страницу @pokreni.rs. Уз радове је потребно послати и контакт податке аутора, те разред и школу коју похађа.
Након 15. децембра биће организовано заједничко књижевно вече аутора најбољих радова, познатих књижевника и представника издавачких кућа.“
Serbian