Јуче је у архив стигао манускрипт. Невероватно откриће, кажу. Преко 1000 година стар. Писан на старословенском, непотписан, дело некаквих монаха. Изузетно добро очуване илуминације, вероватно највреднији споменик писмености овог периода на нашим просторима. Међутим, садржина је чудна. Ништа налик на друге записе које смо преводили. Изгледа да је хронологија некаквог непознатог племена, описи неких сасвим страних обичаја и светковина. Првих осам страна је готово у целости оштећено. Странице су огромних димензија, и тешке. Осећам на њима некакав нелагодан мирис плесни, од старости и влаге, шта ли.
(нечитко) и тако живеше од кад за њих сазнадосмо. И заиста, заиста вам кажем, они се од наше светлости, Божије, скриваху. И оданде не излазише. Дубоко, дубоко у земљи, где ни гљива нема, и ни животиње не копају јазбине, и ни вода не понире. То им сам Господ својом вољом допушта да у оној забити, без сунца и без месеца, без ваздуха, у мраку земљине утробе, живе и опстају. Зашто их до тога доба све већ не прогута црни тресет и сув камен тла нашег, само Он зна. Кад-кад сви и поверујемо да је са њима свршено и да их је све сам ђаво однео у оној тмини. Али то никако није. Ту су. Мрдају нам се под ногама, дању, ноћу, њима је исто. Нека је Бог са нама.
Толико смо превели до сад. Занимљив текст, за промену. Често ми допадају некакве манастирске хронике, похвале, молитвеници. То ми досађује. Штиво је некако сувопарно, неразумљиво. Нејасна ми је мотивација записаног. Стотине и стотине година књижевности, и сви су умели да пишу само о том свом Господу. Толика лепота на овом свету, људско умеће, човекова способност да створи савршенство сам, без ичије спољашње помоћи, и од тога на крају не остаје ништа. Само хиљаде и хиљаде страна о Њему, а Он сам ништа није ни рекао. Одакле толика посвећеност? Толика увереност, а толики мањак доказа, чисто напипавање у мраку, веровање без икакве потпоре. Све ме то заиста узнемирава. Двадесет година како радим овај посао и никад досад нисам превео ништа ново. Увек је исто. Захваљивање, мољакање, праштање. Права је штета што тако леп језик није искоришћен за праву људску вештину стварања, што на њему није написан некакав еп, нешто што је посвећено људима, као што су други европски народи чинили. То ме жалости.
И децу своју одгојише да живе као они, и све их исто научише у шта су они веровали. И другачије не беше дозвољено. Једном о години имаше светковину. Бејаше гозба и весеље и певање. Славили су свог Великог Вођу. Од њега сви они постадоше и од њега све што знају научише. И волеше га и славише га силно, јер он беше једини који изнад њих постоји и који од њих зна више. Данима трајаше славље. Бејаху песме о величини и племенитости његовој, и о томе како им он њихов благословени, подземни живот подари и удеси да буде добар. И њему се јединоме захваљиваше.
Овај ми је део помало смешан. Велики Вођа. Какво је то племе које сваке године има празник и весеље за некаквог Великог Вођу? Звучи апсурдно. Цео овај текст је сасвим фантастичан. Никада ништа овако нисам преводио. Изгледа да мени допадају само монаси који захваљују свом Боги или монаси који измишљају потпуне небулозе. Тако организовано друштво не може никако да постоји, то је јасно. Почиње да ме иритира мирис ових страница. Неугодно се осећам када стоје на столу крај мене.
Нудисмо им наше поврће и воће. Окусише га али га не желеше јер расте над земљом, на нашем сунцу. Они ће, каже, напчинити своје. И боље ће бити него наше, и сочније, и укус ће бити за какав ми ни не знамо. Заиста, заиста вам кажем да је тако. Али доле, у земљи, нема светла да са њим биљка расте. Казаше да ће, онда, и светлост своју начинити. И казаше да ће бити светлија и боља него наша што је. И питаше их браћа наша: Зашто на Божијој светлости Божији плод не узгојите и на земљи Божијој не ходите као сав род људски? А они рекоше: Ваше је светло варка. И не желимо га јер њега, уистину, ни нема. Светла нема.
Осећам некакву одвратност према овоме што пишем. Према плодовима који расту на сунцу које је човек саздао. То је преступ. Супротно општој правди. У томе је нешто погрешно и осећам кривицу док га преводим на разумљив језик. Као да доводим у постојање нешто што не треба да постоји, чије је постојање оглушење о некакав Закон кога има од вајакада.
И заиста, убедише нас да су сами своје сунце створили. И поносише се њиме, као даром од свога Великог Вође. И не беше им доста да хвале своју светлост, но нашу ружише и порицаше. И рекоше још једном: Светла нема.
Воњ пергамента је неподношљив. И речи заборављам док преводим. Сањам ноћу сунце под земљом и ујутру ме хвата некаква одвратна мучнина. Ужасно је, то сунце. Како то може бити, сунце под земљом? И какав се плод може родити од такве нездраве, јалове светлости коју човек ствара? То никако не може бити пшеница каква расте на нашем, правом, истинском Сунцу, једином које јесте и које може бити. Другог нема, ја друго не могу ни да појмим, ужасава ме. Какви су то људи који би да створе друго сунце? Ужас, ужас!
И викаше, викаше неуморно ноћима из земље, да су украли Сунце, да су од Оца Сина отели и да је сад њихов и да су га они саздали, од земље и од блата, они су му живот удахнули, а Оца ни нема, и живот је само њихов да га раздељују и са њим да тргују. Бог нека је с нама. Њихове су биљке огромног, чвсртог плода, али на трулеж миришу, све се по врту осећа одонуд, што под земљом џикља и трује здрав плод. Молисмо их и преклињасмо да на сунце изађу и са нама наш принос разделе, нек нашу воду пију, Господ да је с њима. А они поновише: Не желимо воду која код вас тече ни биљке које на вашем сунцу расту. Ми смо од ваших боље начинили. Светла нема. Светла нема!
Спалићу манускрпит! Спалићу га, и корице, и све странице, са свим илуминацијама, са овим ужасним цртежима, нека све гори! Само се плашим мириса који ће за њим остати, проклет да је, смрди одвратно, на смрт смрди, на распадање. Нећу ни реч више превести, страх ме је и оног што сам записао, као да ми од тога нека казна следује, као да сам начинио нешто што не ваља. Ни мој запис не треба да постоји. Страшне су речи које тамо стоје. С правом их спаљујем. Ужасан је плод који из мрака рађа. Не постоји у земљи никакво сунце, постоји само оно над нама, и од њега је сав плод земаљски. И лажу, лажу проклетници, да је све варка, лажу из самољубља. Јер рече Господ Бог наш: Нека буде светлост. И би светлост.
Аутор: Ирина Стефанвић, 4-3 разред Филолошке гимназије у Београду
Професор: Катарина Вучић
Објављени радови су део пројекта „Мали велики писци“ који удружење „Покрени“ спроводи уз подршку Општине Савски венац са циљем подстицања књижевног стваралаштва код средњошколаца.
Serbian