ЛУКА ЋИРИЋ: ИЗДАЈА РАЂАЊА

Издаја рађања

Љути на рађање, изневерени
Људи без коже за источне вихоре
Изнервирани прогнанством из мајчиног трбуха
Западном сунцу зачну молитву

Као замах ветру што носи пожаре
Преко поља сунцокрета
Који само понекад скупе снаге
Да пробију стомак семену
Они, кезе се, јер знају да увек има ветра

Зора је бачена у смеће
Када обасјава хектаре рањених
Због њихових очију, једино

Гледају у смрт и виде смрт
У коју су се зарили опкладом
На свој живот, да је после
Утробе живота, утроба смрти

Те спаљују све доказе истока
Који се рађа величанствено, истока
Који је спокој ове утробе, истока
Који слави живот упркос свему

Лимуни изнад нас

Бејаху у цвету лимуни изнад гране
Тога лета
И летело је небо изнад слане воде
А плутало сунце
Куцкање тањира, виљушака, винских чаша пуних белог вина преко мушема
Пребачене преко столова у споредним улицама
Са огуљеном белом фарбом и увек једном клецавом ногом
Мирис скуша и шкољки,
Сармица од зеља и пуњених тиквица пунио је калдрме
Низ улицу, даље од пламена свећа и лампи
Што букте једна по једна уместо дана

Остављали смо стопала у песку
Стидљиво смо се загледали у мрак
Црни хоризонт шушкао је, пљускајући пену
Којом смо се прскали и кикотали
Сами
Кораци за петама су нестајали, избрисани као да их није ни било
Само стрела светла са јединог, сада невидљивог светионика
Сваки би минут прешла изнад сувих маслина
Рекла ми је једном
Да упознамо дубље некога сваки пут кад окусимо његове пољупце
Али заузврат морамо да дамо део себе на спознају
Голо као огуљена маслина на плажи под жегом једног гледаоца
И не постоји ништа лепше
И лимуни су можда нар, и стакло у песку млечни пут
И она је можда само ту
Али је зато сад, само сад
И не постоји ништа лепше
Мени
Но лимуни на грани

Безнадежна и са надом

Само месо пуно ранама ждеру
У нади да ће им буђ захватити очи,
Колонизовати црним шарама, тамо где се ружно точи
Намочили су се, осетили место где се сидре тама и јаз
Тамо не желе да виде, а не желим ни ја

Слушам само пророке с говорним манама
Иглама се играм с бубним опнама
Овде, ко пита умире млад, ко чује млађи
Питањем се само призивају клања
Слађи су остаци истине, него истина цела

Не захвата небо све што треба
Али засипа довољно, ко зна где да гледа
Као што када гледаш тек рођено чедо не гледаш крв
Већ два невина ока
Када мазиш ружу не дираш трн
Већ миришеш сока
Тако пуштам да трне све што треба

Дијалог Фра Петра и Ивана Карамазова

Под суровом тучом таласа над немоћним гребеном, који стоји само онолико јако колико је потребно да не падну бедеми затворског утврђења, који провири понекад изнад бичевања пене, доведен сам и нећу изаћи. Та пена с друге стране зида, унутар заточеништва, подсећа само на пљувачку коју лучи нека звер, најављујући желудац који растапа све, као што се и на овом месту само распадају животи, зграбљени у чељусти затвора који не попушта угриз. Ту, у једној ћелији у ћошку касарне, зидовима од дебелог црног камена, с прозором довољно великим да пусти унутра режање мора али не и светло, молио се један човек. Питао сам се да ли има неког судског система, или бар једног човека са неком моћи у њему који би мислио о нама у времену осуђености на смрт.

Зашто ли су ме ставили у ћелију с овим верником да ме прогони до лудила на овом већ нељудском месту. Да су ме бар ставили у собу с неким налик мени, па да имам саговорника с којим могу спокојно причати у последњим тренуцима живота и тако миран дочекати смрт. Али како би они уопште знали ко сам ја и шта мислим? Шта њих брига? Могу само сâм да се борим, као и до сад.

-Зар то има смисла?

-Зар шта има?

-Молитва

-Само она и има смисла

-Пих!

-Зашто се љутиш?

-Причаш то само јер ниси видео свет. Молитва никог није спасила.

-Како можеш бити тако сигуран?

-Зато што ти ниси видео јуче мајке како се моле за парче хлеба, а сутра како бацају дете у земљу. Како звоно црквено звони да угуши звук кашаља куге. Заглављен си у свом манастиру, у својој молитви.

-А како сам онда дошао овде?

-И нека си, једном и ви да осетите мржњу света. Колко је празан.

-Није свет празан.

-Пих! Како би знао?

-Зар верујеш да сам слеп у молитви…

-И јеси

-…да нисам видео и горе од куге?

-И да јеси, окренуо си око.

-Зашто то мислиш?

-Што би иначе веровао, да ниси? Како можеш да верујеш у нешто што је створило толико зла?

-Зло постоји свакако, ја верујем да постоји и нешто после њега.

-А то је?

-Бог.

-Тај Бог је и створио зло, ако постоји.

-Не, човек је створио зло.

-Онда је човек створио и добро.

-Човек може да створи добро, али не сам.

-Него с ким?

-С Богом.

-Опет ти с Богом, ево од каквог ти је добра Бог овде?

-Подсећа ме да имам душу и избор, избор мира.

-Како то можеш да бираш мир, за мир се бори.

– Како можеш немиром до мира?

-Ето тако, као што мач може да умири животињу.

-Само ако је убије. Борба против већих звери од тебе може само да те озледи, макар и победио, нема ту мира. А и звери увек има више него наших рука.

-А јелʼ, а како ће те твој мир спасити од грозне смрти? Неће, неће ни мене, ни тебе, неће никога!

-Барем ћу умрети као човек. Ти мислиш да сам наивни добричина, да никад нисам помислио да украдем парче хлеба од оног поред себе, да нисам размишљао пошто сам јачи и пошто нико не гледа да му узмем, свакако га не би заситила јадна каша коју нам дају, па ако узмем од њега бар ће један од нас бити сит. Помислио сам. Помислио сам и да би било лакше одвојити се од разума, нарочито у мометима када ме је прскала хладна вода у најмрачнијој ћелији овде, где чујеш само пацове како ти миришу стопала. Шта бих учинио да сам се препустио безумљу? Само бих нанео још зла на оно које већ постоји.

-То си онда ти добар човек

-Добар сам зато што се стално подсећам да је добро бољи избор, …иако патим. Да има дубљи мир него онај који осећа човек пуног стомака.

-А шта то значи другом?

-Жив је, није ли?

-Многи нису, већина је ипак кобна.

-Ако неће један да верује, неће нико, ако хоће бар један, онда ће и двоје, а то је почетак.

-Има вас милион, зар ишта мења?

-Откуд знаш? Зар добро икад шкоди? Да се нико не одупире злу зар не би било горе?!

…

-Ми смо сунце.

-Ја не видим излазак, мислим да добра никад неће бити више него зла.

-Онда смо звезде.

-Звезде?

-Ако је ноћ зло, ми смо звезде што те спасу кад не видиш пут кроз ноћно шибље.

И да нема изласка биће звезда.

АУТОР: Лука Ћирић, IV3
Филолошка гимназија
Београд

Објављени радови су део пројекта „Мали велики писци“ који удружење „Покрени“ спроводи уз подршку Општине Савски венац са циљем подстицања књижевног стваралаштва код средњошколаца.