Сусрет апсурдног човека и Човека

Беше то за Мерсоа још један успешан дан, који је текао по оној непомичној прави без неких одступања, какви су му и били најмилији.

      Међутим, време је имало другачијих планова. Док се враћао се посла старом рутом, са сада већ и уклесаним ђоном његове чизме, поред плаже и самога мора које би у даљини пркосило хоризонтом, тмурно небо поче да засипа кишом. Ветар ју је одмах пратио и својим хујањем помало подсећао на трубу. Одмах потом и сами таласи, као под гневом те трубе, која за Мерсоа више није ни била мелодија већ звук који је могао да осети како му голица бубну опну од гласноће, кршили су се један у други и дизали у небеса.

      Првим махом Мерсо скрену у кафану поред плаже. Ту га је уместо морске пене дочекала пена пива која је капала са бркова локалних пијанаца, капљице зноја младе конобарице, као киша, и топлота свећа, терајући га да се најежи после оштрог ветра. Уз то је и лагани клавир био као мелем за буком ижуљане уши. Угледао је слободно место за столом поред једног човека обученог у бели огртач.  У тањиру имао је рибу. Како се Мерсо приближавао столици, и помало, без неког конкретног разлога, разгледао около за још неким слободним местом, на столицу неочекивано паде пар танких зракова кроз дрвене ролетне прозора поред. Сто број 7. Сунце које му се као у инат залетало у очи спречавало га је да створи јасну слику човека испред, али није марио.

      „Има ли нечег примамљивог у предаји, што би човека могло тако везати уз себе?“ – упита човек.

Мерсо не размишљајући много одговори: „Ако живот константно тежи да натера човека на такав пут, пркошењем својим завршетком, што му се супротставити.“

„Зато што је не супротставити се тој идеји исто што и задати исту себи за судбину.“ 

      Како је човек изговорио последњу реч, зачу се прасак који је тргао Мерсоа и све остале у кафани. На пар тренутака, док је био ван столице од изненађења, могао је да погледа човека испред. На трен је могао да види, склонивши се зрацима сунца. Мерсо беше прогледао и то не пуком срећом, већ својим покретом. Било је то осећање које пре није осетио или га се бар није сећао.

      Прасак пропраћен ломљавом стаклених кригли направио је младић који је залупио и отворио врата како би позвао све напоље. Мерсо је са осталима брзим ходом изашао, а малопре прекривену црним облацима линију хоризонта красила је дуга. Небо се отворило, исто тако и Мерсоово срце. Погледао је око себе и не видевши човека с којим је седео, вратио се у кафану, не би ли га нашао.

      За столом остали су само тањир рибе и венац. Дуга која се појавила после кише и зраци који су се тукли са облацима указивали су да је једини вид борбе са тамом и бесмислом које она носи (јер ће опет доћи) то да се не предамо и ако ни у чему другом, бар у тој борби нађемо смисао. „Зато што нас живот константно тера на предају, ми му се никад не смемо повиновати, већ увек борити!“


Аутор: Лазар Кручичанин 4 -3, Филолошка гимназија, Београд,

Професор књижевности: Катарина Вучић


Објављени радови су део пројекта „Мали велики писци“ који удружење „Покрени“ спроводи уз подршку Општине Савски венац са циљем подстицања књижевног стваралаштва код средњошколаца.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

sr_RSSerbian