Увек ми је било лакше да се надовежем, него да почнем причу док сам са неким у друштву. И у писању је исто, али се на тек отвореном Ворд-у, док бљешти белина са екрана, не могу надовезивати.
Однекуд мора да се крене.
И ево, нека ово буде почетак.
Сишао сам низ степенице и на сваком међуспрату застао да осмотрим са прозора цркву Светог Димитрија како пркоси са брда. Како гледа Косовску Митровицу. И њен јужни и њен северни део. И тврђаву Звечан како се пење у небо.
То ми је постао ритуал.
Између првог и другог спрата срео сам В.
Причала је телефоном.
Она је тиха, нежна, много лепа и мало чудна. Све супротно од мене.
Има строгог ћалета.
Студира енглески и не прави се Енглескиња због тога кад се сретнемо, већ зато што сам ја лично упрскао ствар.
Непоправљиво.
Куба је била пуна кад сам ушао. Гевара и Кастро са зидова свакодневно гледају српску младеж која се од раног јутра угнезди у не нарочито удобним столицама.
Пре би они устали из гроба за слободу, него што би ми, српска младеж, пало ми је на памет, док сам наоколо зврндао очима тражећи друштво.
Наравно, глупост ми је пала на памет. Што да устајемо за слободу, ми већ имамо слободу, помислих кад спазих војнике КФОРа. Претргоше се чувајући је да нам је неко не узме док испијају Кока-колу неколико столова удаљени од нас.
Брзо сам са друштвом отишао одатле.
Чим попију Кока-колу и Кфоровци ће вероватно отићи. Да склоне катанац са цркве у Ракитници код Подујева и кажу владики Теодосију и народу да цркву која припада Српској православној цркви нико више не сме катанчити. Отићи ће, претпостављам, потом да ослободе и заузету Богородицу Хвостанску.
Само да попију Кока-колу…
-Кад ће нова прича? Упитао ме је лик за ког знам да је са филозофског, али не знам шта студира. Ни како се зове. Тај дечко је миран. Увек се јави и каже да чита афоризме кад објавим.. Кажем себи да ћу носити књигу афоризама у ранцу и дати му кад га сретнем, али то нисам учинио. Урадићу то.
Био сам изненађен, љубазно сам му рекао да сам управо кренуо да пишем.
Поред мене је пролетео аутомобил. Са свеже наметнутим таблицама.
Александар Гаталица је у једној од емисија „Књижевни дијалог“ у којој је имао улогу водитеља рекао како писац, парафразираћу, размишља о писању и док чека зелено на семафору. За себе не мислим да сам писац и било шта у вези са тим, то је претенциозно, али размишљам о писању. Стално. И пишем. Размишљао сам и играо се речима пролетео аутомобил – пролетеле године, у намери да напишем афоризам.
У Куби смо, између осталог, причали и о обећањима које нам долазе из главног града.
Овде се на Београд гледа као на Шехерезаду. Свакодневно прича приче да би остала жива. Само нема потребе да Шехерезада има бојазан да ће јој бити пресуђено. Срби су својој Шехерезади одувек били одани. Пре се они ње боје…
Током обећања која трају Бога питај да ће бити боље, Срба на простору Косова и Метохије је све мање. О њима се говори у процентима.
Неки су савитљиви као врба, неки су крути па су на ивици пуцања. Неки се окрећу како дуне ветар, неки пишају уз ветар. Да, они који су остали, прилагођавају се на ситуацију која се мења из дана у дан. Мењају се и они.
Сутра је Свети Сава, дан Медицинске школе у Великом Ропотову.
Медицинска школа у Великом Ропотову била је недавно предмет медија због смрти професора Ивице Јовановића. Наиме, његово беживотно тело пронађено је између села Горње и Доње Мочаре. Како је дошло до смрти, нико са сигурношћу не зна. Сада се опет говори о Медицинској школи, и опет о тужном догађају. Објављено је да је преминуо професор Владан Коцић. Свет је остао без два човека, школа без два професора, породице без својих најмилијих.
А мени је тешко да поверујем да су се толико променили људи. Да о смрти два професора средње медицинске школе у Великом Ропотову која су прерано напустила овоземаљски живот, мање говоре као о губитку два човека, бивших професора, разредних старешина, а више о томе ко ће их наследити. Коме ће властодршци дати њихове часове и зашто не њима, коме ће оденути осмех на лице, да ли ће онима који заслужују или онима који не заслужују. Сви су сагласни – другима. Вазда је тако. Али није вазда било тако да сви говоре о људима као да говоре о процентима.
Нико више не верује. Ни у добре намере, ни у будућност.
Верује се само да овде будућности нема.
Слушајући разне мале приче о великим стварима, у мени одјекују речи из Дисовог Пијанства, „никад боље, никад бити неће“ и речи једног монаха, „да знам да Божија није последња, забринуо бих се“.
Док бљешти белина са екрана у отвореном Ворд-у, у овом свету могу да се надовежем још само на очи оне В., са међуспрата. Што је тиха, нежна, много лепа и мало чудна. Можда би она устала за слободу. Можда. Бог ће знати.
Дисовски говорим. Монашки верујем.
Да, сутра је Свети Сава. Дан школе у Медицинској школи у Великом Ропотову.
Ви професори путујте, не брините за часове.
А нама „Свети Саво ти помози.“
Аутор: Јован Зафировић
Serbian