ЗАФИРОВИЋ ЈОВАН: И НИЈЕ САМО ГОРЕЛО ПРЕТХОДНИХ ДАНА НА КОСОВУ

-Сањао сам како су брату лекари ампутирали ногу. До колена. Затвореним очима, сањивим гласом говорим цимеру.

-Па шта ми причаш, није прошло 12 сати. Не ваља.

-Нисам сујеверан, што не ваља, одговарам му, и додајем, кроз смех, да су ми се због једне његове одсекле обе моје.

Каже ми да не зна и да је тако чуо.

И да је и он сањао нешто, али да неће да каже пре 12.

Што нећеш, спрдао сам се, чекаш да се заврши протест? Успут сам га наговарао да прекрши дату реч.

И прекршио је.

Сањао је рат. И то ми се често дешава, говори.

Таман је почео да детаљише ушла је А.

Чудо да си ти устала пре нас, помислио сам, али пре него што сам то изговорио,

А. нас је позвала да дођемо до њене собе како би са терасе гледали реку познатих лица.

Види овог знам га. Види ову знам је. Види ово су ћале и кева од овога. Види ово је брат онога. Јаооо, ено ми је тетка! Гледај, је л могуће да је и овај дошао, а до јуче је причао да никад неће да иде на протесте и митинге!

Коментарисали смо док су се тешких корака људи кретали из правца аутобуске станице ка центру града.

Цимер је демонстрирајући свој чврст карактер, после два дана од тврде одлуке да престаје да пуши, запалио цигарету.

У јату људи облачног расположења, као што је и сам понедељак дванаестог фебруара био, приметио сам и професора из средње школе. Рефлексно сам га позвао са терасе: Господине професоре! Било ми је драго да га видим после дуго времена.

Окренуо се и збуњено гледао у нас. У бивше ученике. По изразу лица видело се да му је непријатно.

-Возио сам две глупаче! Сада идем да се нађем са братом да пијемо кафу. Неубедљиво је изговорио сваку реч.

Драго ми је да сам вас видео, рекао сам. И он је исто. И видело се да му је драго. Ходао је ка центру тако као да жели да моментално нестане са лица земље. Знам га.

Јавио сам се још неким људима из села. Добри и наивни моји Кормињчани.

Већина која долази правда се речима да кад оду на протест или митинг сврате у кафић, кафану, на пиво, док се „циркус не заврши“. Не желе да их нико слика. И увек је тако. И увек причају исте приче, а да их то нико не пита.

И да желе и да не желе, могу само да се сликају. Како каже наслов једне песме КУД Идијота „Сиротиња увијек најебе“.

-Аха, хоће сигурно на кафу, рекла је Д. и наставила, сви локали су затворени док траје протест.

Време је било за ручак.

Спремили смо се и сишли у мензу, али смо могли само да пољубимо врата. На вратима је стајало обавештење да менза почиње да ради у 12:30ч.

Значи и менза почиње да ради после протеста.

-Срамота ме је да одем горе, чуо сам како говори мени непознат лик, док смо стајали испред мензе не знајући шта да радимо сат времена, нећу да слушам једно, а друго да гледам, говорио је. А онда су одмакли од нас и више нисам чуо шта говори.

Вратили смо се и опет причали о дешавањима.

За разлику од функционера, овде се догађаји смењују често.

За протеклих десет дана десиле су се многе ствари, неке јесу, неке пак нису медијски испраћене. Углавном се пласира нешто што је погодно у датом тренутку. Не генерализујем, остављам простора за изузетке.

Основна школа „Бранко Радичевић“ у Церници била је у пламену. Срећом није дошло до великих последица, јер је пожар брзо угашен.

Штала која породици Миленковић из Одановца служи да у њу складиште храну за стоку и чувају стоку, изгорела је у потпуности. Рођацима породице Миленковић недавно је, у истом дворишту, запаљен аутомобил. Њихова породица већ неко време дежура. Увек је неко будан. И док су се смењивали на дежурству, у току ноћи, штала је упаљена. Инспектори из полиције су Миленковићу, како наводи за телевизију „ПУЛС“ рекли да сумњају да је пожар изазван људским фактором.

Сено је потпуно изгорело, међутим успели су да извуку стоку.

Логично, стока се увек извуче…

Јуче аутомобил, данас штала, сутра? Размишљао сам тих дана док сам читао вести из топле собе студентског дома у Косовској Митровици. Хоће ли то село од тридесетак Срба неко да сведе на празне куће или грешим? Приликом црних слутњи увек молим Бога да нисам у праву. Да грешим.

Јуче сам се уочи протеста опет сетио Миленковића. И размишљао хоће ли испунити привремени орган обећање о којем је Миленковић говорио за телевизију „ПУЛС“, да ће им помоћи да преброде кризу изазвану пожаром, с обзиром да он „сам не би могао“.

Хоће ли им неко помоћи да изграде шталу? Да купе бале сена?

Вероватно хоће, само не би било добро да им помогну као што су помогли породици Јевтић из Доњег Кормињана када је и њима изгорела племља.

Ма, сигурно ће им помоћи, само се чека да се договоре да ли ће им помоћи у динарима или еврима. А до тада ко зна шта ће бити?

И није само горело претходних дана на Косову. Тако говорити била би апсолутна лаж.

Једно домаћинство се угасило.

Из села Гризиме које броји 22 становника иселила се, како пише на Фејсбук страници „Косово и Метохија“ тринаесточлана породица Миљковић. Ух, није ли то више од пола села? Кога брига?!

Страница „Косово и Метохија“ је и пре неколико дана писала о Миљковићима: „Иако им је кућа реновирана у серијалу „Радна акција са Тамаром“, Миљковићи кажу да се ипак зидови не једу“.

Тринаесточлана породица се иселила са Косова и Метохије док се боримо за динар.

За шта ћемо се борити ако се сви одселе?!

Тринаесточлана породица.

Слушам како ми цимер говори, али сада у шали: Тринаест, баксузан број, ту ми нешто не слути на добро.

Ни мени, али без шале. Ни ту, ни тамо, ни овде, ни онде.

Синоћ је у амфитеатру Филозофског факултета у Приштини са Привременим седиштем у Косовској Митровици одржана промоција књига Епископа Хвостанског Викарног Епископа Патријарха српског господина Алексеја. У једном тренутку, у мору окрепљујућих речи и порука, рекао је да „Бог не дозвољава да се униште слаби. Кад их сви нападају и уништавају Он ће их извући, неће дозволити да их униште“.

Он нам је једина сламка спаса.

Остале сламке изгореше у пожарима изазваним људским фактором…