Памтиш ли, Србине?
Како Жарко Лаушевић каже у наслову „Година прође, дан никад!“, ми ћемо рећи године прођоше али 17. март никада. Дан када је горила света земља, наша света земља. Дан када ни сам Бог није могао сузе да пусти од бола, остајући нијем над земаљским поганством. Скоро па двије деценије од како је рука злогласног ОВК, уз присталице албаснких екстремиста, почела да брише једну историју, колијевку и коријен српског народа. Мислећи да ће методом „спаљене земље“, избрисати вијековно постојање српског народа, да ће на тај начин манипулисати одлукама да се брзо и лако призна тзв. независно Косово. Да ће тако да ријеше неријешено „Косовско питање“.
Што браниш Косово, а никад ниси био/ла тамо?
Мислили су, али нису добро промислили. Данас, чују се питања „Шта има то у Косову?“, „Шта теби толико значи то Косово?“ или пак „Косово је продано!“ „Изгубили смо Косово“, „Што браниш Косово, а никад ниси био/ла тамо!“.
Као одговор на питање „Шта има у том Косову?“, за почетак једна неизбрисива историја, потом има нешто што се зове завјет, има бројне ријеке крви, гробове, често заборављених предака, које нам скрнаве без имало срама. И мртви им сметамо. Има богатство које нема материјалну, него духовну вриједност. Косово је стуб, потпора и нада једног будућег васкрсења. Косово је молитва, коју из дана у дан, изнова и изнова понављамо и обнављамо. Молитва коју треба из ријечи да спроводемо у дјело.
Косово без Метохије је као срце без душе. Оно нам значи онолико колико и ми значимо њему. Без нас Косово не може да опстане, као ни ми без њега. Народ без Косово и Косово без народа не опстаје! Снага Косова је у нама самима! У српском народу! Без обзира да ли си био на Косово или не, оно је ту гдје треба да буде. У твом срцу, у мислима и самом твом дјеловању. Косово ћемо изгубити управо онда када нам оно више не буде у срцу, у мислима и када се не будемо борили за њега.
Косово не може да се прода, јер нема цијену
Духовност и култура су непоткупљиве јединке. Памтиш ли Србине, завјет предака? Памтиш ли, Србине, 17. март? Памтиш ли како ломе крстове, како горе светиње, како иконе ричу у ватри подметнутој од албанских екстремиста? Памтиш ли бодљикаве жице, које се налазе у двориштима наших културних баштина, док Европа збори о слободи? Памтиш ли, како су черечили недужне? Памтиш ли вијекове старије од КФОРА и Европске уније? Памтиш ли Богородицу Љевишку, светог Николу, храм Христа Спаса, свете Арханђеле? Памтиш ли Призрен, Ђаковицу, Зубин поток, Пећ, Приштину и Косовску Миторивцу? Памтиш ли сваку стопу? Памтиш ли, Србине и друге мартове, априле и бројне учињене неправде?
Памтиш ли? Ако патиш, запали свијећу, помоли се Богу, помози народу на Косову и Метохији, и буди Косово. Не заборави да народ чини Косово, а тај народ си ти!
Ко се одрекне Светосавља и Косова, тај ће бити оскрнављен навијек и вијекова. Не постоји политички програм, постоји само завјет. Ко се њега држи, њему оловка не треба. Било да се ради о десној или лијевој страни. Једини потпис на папиру треба и може да буде тамо гдје стоји да је Косово и Метохија српска земља, без које Србија нема смисао свога постојања. Оловка је нама највећа опасност, њоме смо губили све оно што смо јуначком борбом стекли.
Не дозволимо да се историја понови
Ова борба није борба расцјепа, него јединства. Овдје се не питају политичке партије, него народ. Овдје нису битни појединци него свеколико српство. Овдје смо сви битни. Нека нам Косово и Метохија буде увијек у молитвама, посебно током часног поста, да измолимо опрост од Бога и да се откупи небеско царства те да мудрошћу сачувамо оно што нам је од Бога даровано.
Маја Видовић (15. март 2023)
Serbian