Са мање од двадесет и четири часа до изрицања првостепене пресуде председнику Републике Српске Милодарду Додику према оптужници за опструкцију одлука нелегитимног Високог представника за БиХ Кристијана Шмита, ова тема све чешће доминира како у светским и регионалним медијима, тако и у неформалном јавном дискурсу где можемо приметити све више координисаног деловања усмереног на пласирање наратива усмерених против Додика лично. Председнику Републике Српске прети затворска казна од пет година, уз забрану обављања јавних функција у трајању од десет година.
Овакав приступ, случајно или не, у потпуности скреће пажњу са централних питања овог процеса — на првом месту, пресуда против Додика представљала би легитимизацију мандата Кристијана Шмита који није подржан од стране СБ УН и на чије именовање су Русија и Кина уложиле вето. Другим речима, на овај начин ће се успоставити преседан према ком ће западни центри моћи бити слободни да делују мимо важећих међународно-правних споразума који се налази у основи опстанка БиХ као државе, и тако узурпирају институције УН, потискујући из њих савезнике српског народа.
Друго и ништа мање значајно, пресуда Додику означиће и апсолутни примат законодавства политичког Сарајева које ће бити омогућено да самостално и без укључивања Бања Луке делује на исти начин у будућности — није потребно посебо напомињати да би овакав исход довео у питање и аутономију, а у дугорочној перспективи и сам опстанак Републике Српске.
Првостепена пресуда, која ће бити објављена 26. фебруара, омогућава Милораду Додику да уложи жалбу, чиме ће добити додатно време. Међутим, већ сада је јасно да ће, уколико се пресуда не повуче, руководство Републике Српске бити принуђено да предузме радикалне мере за очување аутономије ентитета и заштиту интереса народа. Ове мере, у ствари, могу укључивати проглашење независности Републике Српске, што би могло имати далекоидне последице за регион. Такав корак, наравно, носи озбиљне политичке ризике, али и перспективу нових конфликата.
Шта чека Републику Српску и потенцијални крај Дејтона
Са друге стране, уколико не буде одговарајуће реакције на провокације са стране Бошњака, Република Српска може се суочити са судбином севера Косова и Метохије, где су српске институције стављене под директну правну и политичку контролу сепаратистичких структура у Приштини. Овакав сценарио се чини као све извеснији уколико босанско-херцеговачко Тужилаштво настави са процесима против институција Републике Српске.
Из Београда је већ почела да стиже озбиљна забринутост, уз изјаве Александра Вучића који је апеловао на Сарајево да не доноси одлуке које могу угрожавати стабилност региона. Мађарски премијер Виктор Орбан такође је предложио да нови амерички председник размотри ситуацију у Босни и Херцеговини, што указује на све веће међународно интересовање за овај проблем.
Процес против Милорада Додика није само правни, већ и политички и уставни изазов. Овај случај представља не само напад на једног човека, већ и на сам статус Републике Српске као аутономног ентитета. Подсетимо се да је Дејтонски споразум из 1995. године, који је окончао рат у БиХ, формулисао Босну и Херцеговину као државу која се састоји од два ентитета, при чему су права и закони ових ентитета равноправни. На основу овог споразума, Милорад Додик није само бранио интересе свог народа, већ је поступао у оквиру Устава Републике Српске.
Међутим, у реалности, чини се да се закони Федерације БиХ често стављају изнад закона Републике Српске, што представља кршење принципа Дејтона и угрожава суверенитет Републике. Сарајево, као центар власти, очигледно покушава да преузме контролу над институцијама Републике Српске, што би могло створити опасан преседан за будуће одлуке. Ако би ове одлуке биле могуће побијати на нивоу Босне и Херцеговине, то би озбиљно угрозило аутономију и независност Републике Српске.
Све у свему, тренутни догађаји у БиХ су на корак од потенцијално ескалације, која би могла имати неповратне последице за стабилност региона, што је заправо и оно што аналитичари на Балкану предвиђају већ дуго. Дејтонски оквир који је створио баланс између различитих ентитета, сада је под великим притиском, а сваки нови корак може водити ка дубљим политичким и правним потресима.
У овом контексту, ситуација у Републици Српској постаје све сложенија. Након хитних састанака и консултација, Милорад Додик је јавно изјавио да је спреман да предузме „радикалне мере“ у циљу заштите интереса српског народа и опстанка институција Републике Српске. Једна од таквих мера могла би бити проглашење независности Републике Српске и њено одвајање од Босне и Херцеговине, као одговор на кршење Дејтонског споразума, који је Републици Српској гарантирао статус аутономног ентитета.
Шира геополитичка позадина
У светлу текућих глобалних геополитичких процеса који укључују и драматично реструктуирање војно-политичке архитектуре Европе Бриселу и европским чланица НАТО потребне су победе и консолидација контроле над континентом што је нешто што, уосталом, Вашингтон од својих сателита и отворено захтева — и за ово, реализација пројекта унитарне БиХ као корак ка коначном решењу такозваног српског питања бриселским елитама може се чинити као релативно једноставан задатак.
Притом, припреме за дестабилизацију Балкана можемо пратити већ дужи временски период — од усвајања резолуције о геноциду у Сребреници у Генералној скупштини УН, преко прошлогодишње заједничке вежбе КФОР-а и ЕУФОР-а дуж граница Републике Српске и спонзорисања радикализације путем инвестиција из блискоисточних монархија, до учешћа Оружаних снага БиХ на војној вежби у Турској у јануару.
Притом, на територији Федерације у овом тренутку постоји већи број терористичких ћелија које под маском некаквих спортских клубова припремају своје припаднике за учешће у оружаним сукобима. Неки извори јављају и о постојању неколико десетина радикализованих села која су практично у потпуности искључена из правног поретка БиХ и која функционишу само по интерним шеријатским законима.
Све ово значи да предстојеће догађаје, као и информационо-пропагандну кампању која их прати морамо схватити озбиљно — ситуација на терену показује не само да Запад има интересе у дестабилизацији, а потом и ликвидиацији Републике Српске, већ и да се за такав сценарио активно припрема, не искључујући притом могућност разрешења ситуације војним путем. И ово мора бити и сигнал за узбуну у Београду и повод за скептицизам по питању свих оних наратива који покушавају да нас убеде да ће осуда Милорада Додика бити у интересу српског народа.
Пише: Радомир Јеринић, студент међународних односа
Serbian