Наиме, смета ентитет који се зове Република Српска и народ који живи ту. Односно сметамо ми, што се изјашњавамо као Срби, а не „Бошњаци“ (Напомена: назив „Бошњаци“ се употребљава тек од 1993. године, када је на Првом бошњачком сабору у Сарајеву донијета одлука о преименовању дотадашњих југословенских Муслимана у Бошњаке).
Но, ко је то нахушкао Сарајево? Ни мање ни више него, главом и петом „германик“ Шмит. По професији адвокат и члан Хришћанско – социјалне уније. Врло блиска са римокатоличком црквом. Познат је, исто тако, и по залагању за јачање њемачког присуства на Балкану и подршци проширењу ЕУ. А, шта је то што никада није пошло Римокатоличком клиру за рукама? Па да. То је тачан одговор. Да покатоличе БиХ, и ставе под свој протекторат. На све могуће начине су то покушавали, али никада нису до краја успјели у томе, јер су им највише у томе сметали, ко други него Срби. Када је дошло до оснивања Пећке патријаршије (1557). године, која је обухватала и простор Босанског пашалука (Данас простор БиХ) није дошло сигурно због љубави султана према хришћанима, него да се супростави дјеловању унијатских притисака од стране босанских фрањеваца, приморских бискупија, млетачких и аустријских католичких државних власти и, наравно, из самог Ватикана. Апропо томе биће основана у Риму (1622) Конгрегација за пропаганду вјере (Congregatia de propaganda fide). Занимљиво…зар не?
Сходно томе вријеме је да се вратимо у прошлост, па да видимо чији је то народ који живи у БиХ, те ко коме треба, за шта и како да суди. Историја Срба у Босни и Херцеговини обухвата дуг временски период, од најранијих досељавања Словена на Балкан па до данас. Ко жели прекрајање историје?
Рани средњи вијек (6–10. вијек)
Срби, као дио словенских племена, насељавају простор Босне и Херцеговине током великог сеобног таласа у 6. и 7. вијеку. Хроничари попут Константина VII Порфирогенита у дјелу „О управљању царством“ помињу Србе као једно од доминантних словенских племена у овом региону. Босну сматра саставним дијелом Србије, док остале приморске крајеве назива српским земаљама. Појам ”Босна” налазимо у 32. глави, у наслову: ”О Србима и земљи у којој сада станују“, гдје писац наводи насељена мјеста у Србији и у њој помиње Босну: ”У покрштеној Србији су насељени градови Дeстиник (Достиника), Чернавуск, Међуречје, Дреснеик, Лесник, Салинес (Соли тј. Тузла), и у области Босне, Котор и Десник”. Када је ријеч о хришћанској вјери, она се полако почиње ширити дјеловањем солунске браће, Константина и Методија. Пошто се најслабије хришћанство примило у Неретљанској кнежевини, она се почела назвати Паганијом.
Средњи вијек (10 – 15. вијек)
Простор данашње БиХ (Републике Српске) био је дио српских средњовјековних држава — најпре Дукље, а касније Рашке и Босне. Док се током 12. и 13. територија Босне осамостаљује под управом босанских банова (бан Борић, Кулин, династија Котроманића), а касније постаје и Краљевина Босна под Твртком I Котроманићем (1377–1391), који је крунисан за краља Срба, Босне, Приморја и Западних страна. Његова краљевска титула је гласила „краљ Срба, Босне, Приморја, Хумске земље, Доњих Крајева, Западних страна, Усоре, Соли и Подриња и осталим“. Додаје себи и име Стефан. То име носили су сви владари из династије Немањић, а и неки српски владари прије њих. Тада је створен и родослов (између 1375. и 1377. године) који каже: „А Стефан краљ, брат Милутина краља, Уроша другог, који Срем држаше, са својом супружницом Каталином, ћерком угарског краља Владислава, роди Урошицу и Јелисавету. И Јелисавета роди три сина: Стефана босанског бана, Иносава и Владислава. И Владислав роди Твртка бана и Вукића.“ При томе, не треба да заборавимо да је Српска православна црква имала значајан утицај на духовни живот Срба у БиХ.
Отомански период (15 – 19. вијек)
Након пада Босне 1463. године и Херцеговине 1482. године, простор БиХ постаје дио Османског царства. Српско становништво се често суочавало са исламизацијом (Па тако имамо данашње „Бошњаке“, којих не би било да Османлије нису покориле Балкан. Модерна времена, стварају „модерне“ људе), али је велики дио остао вјеран православљу, уз ослањање на Српску православну цркву. Овде је неизоставни дио и „Данак у крви“, односно одвођење хришћанске дјеце у Инстамбул, а потом васпитавање у исламском духу. Углавном су та дјеца постајала јаничари, док је мањи дио био у административној служби. У 16. и 17. вијеку долази до великих сеоба Срба ка сјеверу, али знатан број остаје у БиХ. Православно становништво (старосједиоци и досељеници углавном из Црне Горе, Метохије, Новопазарског санџака и Косова) заузели су, око 1865. године, апсолутну већину на простору сјеверозападне Босне, између Саве, Уне, босанско–далматинске границе, линије источно од Троглава преко Гламоча и Доњег Вакуфа до Добоја, десне долине ријеке Босне од Добоја до Модриче, и линије од Модриче до Брода. Осим тога населили су се и у области источне Херцеговине и територију између Средње и Доње Дрине, Саве и линије повучене од Брчког према Власеници и Вишеграду. Устанци против Османлија, попут Херцеговачког устанка (1875–1878) (Тако ове године имамо и јубиларних 150 година од устанка), имају значајну улогу у историји Срба у БиХ.
Аустроугарски период (1878–1918)
БиХ долази под управу Аустроугарске након Берлинског конгреса 1878. године, али формално остаје у саставу Османског царства до анексије 1908. Срби се активно боре за политичка права и очување националног идентитета, што кулминира Сарајевским атентатом 1914. године (Па тако једна дигресија, да није било „лудог“ Гаврила Принципа (по многима терористе, бахатог Србина и употребе других свакојаких назива, и његове братије из Младе Босне, не би било ни данас 6 држава, нити нових народа попут Бошњака)). Током овог периода, често се дешавало да се монтира процес. Нпр. у Хабзбуршкој монархији, био је случај са пјесником и сликаром Ђуром Јакшићем (1862). Српски пјесник и револуционар био је хапшен због својих родољубивих ставова. Као и процеси против српских политичара у Хрватској (крај 19. вијека). Бројни српски прваци, попут Светозара Прибићевића, су били на мети због своје борбе за српска национална права. Тако је неизоставнан Велеиздајнички процес (1909). Један од најпознатијих монтираних процеса против Срба у Аустроугарској био је Велики велеиздајнички процес у Загребу 1909. године, када је 53 Срба било оптужено за завјеру против Хабзбуршке монархије. Судски поступак је био заснован на лажним доказима, а циљ је био сузбијање српског националног покрета у Босни и Херцеговини и Хрватској. Исто тако имамо и Бањалучки велеиздајнички процес који је био један од највећих монтираних судских процеса против Срба у Босни и Херцеговини за вријеме Првог свјетског рата. Вођен је у Бањалуци од 3. фебруара 1915. до 22. априла 1916. године, а оптужено је укупно 156 угледних Срба из Босне и Херцеговине, углавном свештеника, учитеља, трговаца и других интелектуалаца (Главни оптужени били су Васо Пелагић (постхумно), Алекса Шантић, Петар Кочић, Гавро Вукосављевић, Јово Лазић). Након атентата покренут је и Сарајевски процес (1914). Аустроугарска је покренула судски процес против чланова организације „Млада Босна“. Осуђени су на вишегодишње казне, а неки, попут Данила Илића, су погубљени. После Сарајевског атентата 1914. године и почетка Првог свјетског рата, аустроугарске власти су покренуле талас репресије над Србима у Босни и Херцеговини. Српско становништво било је изложено прогонима, хапшењима и депортацијама, а стотине људи је интернирано у логоре, попут оних у Добоју, Араду и Јиндриховицама.
Југословенски период (1918–1992)
Након Првог свјетског рата, БиХ улази у састав Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (касније Југославија). У Другом свјетском рату, територија БиХ је подјељена између НДХ и окупационих зона. Срби су били изложени масовним прогонима и злочинима, посебно у логору Јасеновац. Први талас покоља усљедио је 1941, Гарешница, Козарска Дубица, Приједор – масовна убиства цивила, затим Корићке јаме (јун 1941) – Срби из Гацка, Автовца и околине живи бацани у јаме. Биљани код Кључа (јул 1941) – преко 800 Срба побијено у једном дану. Дракулић, Мотике и Шарговац (фебруар 1942) – преко 2.300 Срба убијено у једном дану, укључујући 551 дијете. Други талас покоља (1942-1943) Операција на Козари (њемачко-усташка офанзива, у којој је побијено или депортовано у логоре преко 68.000 Срба). Прозор, Горажде, Фоча – усташе и муслиманске милиције уништавају српска села. Јајце, Купрес, Ливно – хиљаде Срба убијено у пратњи католичког свештенства. Све у циљу уништења српског идентитета на овим просторима. Наиме, на простору БиХ усташе су формирале бројне логоре у којима су вршене масовне ликвидације Срба, Јевреја и Рома. Најпознатији логори: Јасеновац – највећи концентрациони логор у НДХ, гдје су десетине хиљада Срба из БиХ мучене и убијене, Доња Градина – мјесто најмасовнијих ликвидација у оквиру Јасеновца, Стара Градишка – посебно страшан логор за жене и дјецу. Џепови, Крушчица, Јадовно (на Велебиту, али је жртве имало и из БиХ). Усташки режим је имао три основна циља према Србима: Једну трећину побити, једну трећину покатоличити, једну трећину протерати. Све то је имало за посљедицу да је хиљаде српске деце убијено или одведено у логоре и домове за покатоличење, као и да се десила демографска катастрофа по Србе, етничка слика БиХ неповратно промијењена. Због „Братства и јединства“, уста су била затворена, а геноцид на Србима табу тема. Као и данас. Након рата, БиХ постаје једна од република Социјалистичке Федеративне Републике Југославије. Ту имамо и доношење оног кобног устава из 1974. године. Који ће омогућити Бошњациа да се 1993. године прогласе новим народом, до тада муслиманима са малим словом „м“ а касније са великом словом „М“. Овдје имамо и двије струје “необошњаштва“ иза 1992. године, “интегрално бошњаштво“ по којем су “Бошњаци“ сви становници Босне и Херцеговине, без обзира на вјерску припадност, и “муслиманско бошњаштво“ по којем су “Бошњаци“ само муслимански становници Босне и Херцеговине. При томе, треба напоменути да је идејни творац ове струје (објелодарене у Исламској декларацији из 1970. године), која је кулминирала након 1992. године, поријеклом води од исламизованих Срба, који су се доселили у Босну након 1862. године, из Смедеревског санџака. Тамо стоји да „Исламски покрет треба и може прићи преузимању власти чим је морално и бројно толико снажан да може не само срушити постојећу неисламску, него и изградити нову исламску власт.“
Савремени период (1992–данас)
Током рата у БиХ (1992–1995) Срби оснивају Републику Српску као одговор на отцепљење БиХ из Југославије.
Како је све текло:
– 9. јануара 1992. године проглашена је Српска Република Босна и Херцеговина као одговор на најаве о независности БиХ.
– Основали су је српски посланици у Скупштини БиХ, не прихватајући одлуке о отцјепљењу БиХ од Југославије.
– Устав Републике Српске усвојен је 28. фебруара 1992. године.Након проглашења независности БиХ у марту 1992, избија рат између трију народа — Срба, Хрвата и Бошњака.
– Република Српска је контролисала око 70% територије БиХ током рата.
– Главни град Републике Српске био је Пале.
– Дејтонски Споразум потписан у новембру 1995. године у Дејтону (САД), а званично верификован у Паризу, у децембру.
– БиХ је призната као држава састављена од два ентитета:Република Српска (49% територије)Федерација БиХ (51% територије)Главни град Републике Српске постаје Бања Лука, након преноса институција са Пала.Данас Срби у БиХ живе углавном у Републици Српској, али и у мањим заједницама у Федерацији БиХ, очувајући свој културни и вјерски идентитет.
И остаје питање (читање између редова), коме се суди? Особи или народу? Монтирани процес или стварна пресуда? Шта се крије иза свега, вријеме ће да да свој суд.
Оно што је на нама јесте да сачувамо народно јединство, ради сопственог опстанка, како се прошлост не би, опет, обрушила на нас. Не треба нам ни нови Јасеновац , Кравице нити нова свадба у Сарајеву.
Аутор: Маја Видовић, ма историчар
Serbian