Када се БеиХа те драматичне ноћи, 31. марта, пласирала на Свјетско првенство у фудбалу (побједом над Италијом), међу Србима западно од Дрине није завладала нека велика фудбалска и национална еуфорија. И то је доказ да чак ни спорт, односно у овом случају фудбал, ма колико тежио да уједини све народе и самим тим буде универзални језик и лијек за све свакодневне политичке болести, ипак је доказао да дубока тишина код Срба западно од ријеке Дрине (односно ријеке која је кичма и срце Српства) показује колике су заправо дубоке 1. политичке, 2. историјске, 3. идентитетско-културне разлике између три народа, које сачињавају „купус и банану државу“ звану БеиХа. Те ноћи могли смо чути бројне непромишљене коментаре, прије свега од стране бошњачких спортских, односно фудбалских коментатора, који су износили низ тврдњи да ће се побједа славити од Мостара, преко Сарајева до Бање Луке.
AI генерисана слика која симболички приказује политички расцјеп у БиХ кроз сукоб орла и змаја.
Заиста, Сарајево је те ноћи доживјело еуфорију славља, емоција, љубави и поноса према својим фудбалерима и „Змајевима“, у сваком смислу ових већ написаних ријечи. Једна од најчитанијих новинских кућа, односно информативних портала у БеиХа, Klix.ba, пренијела је да се и у Мостару славило до дубоко у ноћ, што није ништа ни чудно ни изненађујуће, с обзиром на саму етнодемографску, односно националну слику и структуру самог овог града. За разлику од Сарајева и Мостара, у Бањој Луци еуфоричног славља није било. Иако се може рећи да су забиљежени појединачни случајеви славља, типа 10–15 аутомобила је продефиловало градом и бањалучким улицама. Такво славље не можемо назвати било каквим озбиљним и еуфоричним слављем.
Извор слике: Sportsport.ba , Bosanski (Bošnjački ljiljani i zastava Armije BeiHa)
У овом случају је чак у Босни фудбал – политика, јер, како је давно рекао један наш нобеловац, „када уђете у Босну, свака логика престаје“, и био је у праву. Неки, због недовољног, површног, дегутантног, морбидног, болесног, шизофреног разумијевања политиколошких, друштвених, филозофских и других процеса, често „веле да фудбал није политика“, односно да фудбал не може имати знак једнакости са политиком. Ово можемо једноставно побити у сљедеће три веома специфичне болести, које превазилазе и унутрашње државне и суверене границе:
Под 1 – болест звана Трампизам. Довољно је само погледати недавни случај са америчким фудбалским репрезентативцем Фоларином Џеријем Балогуном и скандала који се изродио у прилично љубавном односу између Доналда Трампа и предсједника ФИФА-е Ђанија Инфантина. Тј. наведени фудбалер је добио црвени картон на Свјетском првенству, погодите против кога? Баш тако, против БеиХа. Наравно, ко други него Доналд Трамп, одмах је одреаговао и извршио притисак на ФИФУ да ублажи већ изречену казну истоименом фудбалеру.
Под 2 – болест звана западни егоизам под окриљем неолибералне романо-германске цивилизације. Русија је, након почетка рата у Украјини, односно, како би једни рекли, инвазије, а други специјалне војне операције, веома лагодно суспендована са међународних и европских спортских такмичења.
Под 3 – болест звана домаћи ревизионизам, домаће подјеле и домаћа банана држава. Током Свјетског првенства у САД-у, Канади и Мексику, навијачи БеиХа нису на трибинама истицали само заставу Републике БеиХа, већ су се могле видјети и ратне заставе са љиљанима и мачевима, што је додатно потпалило ватру подјела између три конститутивна народа. У овај корпус подијељеног друштва могу се повезати и бројни, односно различити медијски и политички наративи у јавном простору, попут коментара на друштвеним мрежама да слиједи „Олуја 2.0“, пријетећим тоном да Срби у БиХа купе и припреме нове тракторе, затим оно што можемо данас назвати „Бихаћки скандал“. У сав тај купус можемо овдје напоменути и осуђујућу пресуду против Милорада Додика, која се у Републици Српској тумачи не само као покушај уклањања Додика са политичке сцене, већ и као директан удар на институцију предсједника Републике Српске. Надаље, овдје можемо навести и друге процесе који се дешавају у БиХ, попут рада крњег Уставног суда БиХ.
Умјесто визије о мултикултурализму, демократизованој држави заснованој на владавини права, слободном изражавању, слободи мишљења, али, с друге стране, уз уставни оквир за сва три конститутивна народа и два ентитета, добили смо државу обиљежену дубоким подјелама, пуну мржње, са елементима етнонационалистичког и етноцентричног радикализма. Све горе моје наведене дијагнозе указују на чињеницу да је чак и фудбал постао дио политике, односно нераскидиво је повезан и није изолован од политичких процеса. Сходно томе, и спорт је постао простор у којем се шаљу најгнусније политичке поруке због различитог мишљења или слободе изражавања. Али, уз фудбал, имамо и отворене позиве одређених висококотираних политичких елита у Босни, који јавно, без оклијевања, желе грађанску државу, како они то воле назвати, државу једнакоправних. Таква држава би се, по свему судећи, морала заснивати на свему што не произлази из Дејтона, без ентитета, без могућности српског народа да искаже своју политичку вољу и крајњи политички циљ, што је у оваквим геополитичким околностима готово немогуће.
ОД КУПУСА ДО БАНАНЕ ДРЖАВЕ
У политиколошкој терминологији често се користи појам банана држава, који се првобитно односио на неразвијене земље трећег свијета, посебно смјештене у Јужној Америци.
Ријеч је о таквим земљама које су привреду заснивале на извозу једне примарне номенклатуре, попут банана. Док је, с друге стране, владајућа елита контролисала примарни сектор привреде, односно економије, кроз експлоатацију радне снаге. Не улазећи дубље у теоријска разматрања политиколошке филозофије овог термина, можемо рећи да нису само економија (попут корупције, патријаршења), већ и политички, али донекле и друштвени процеси под контролом владајуће елите (разумљиво, овдје не говоримо да је БиХ једна тоталитарна држава типа бивши СССР, Кина или Сјеверна Кореја, већ на другачији елитистички начин, односно коришћењем културне хегемоније од стране доминантне владајуће елите како би се створиле и одржале одређене националне и етничке подјеле, које иду истој тој елити у корист).
Објективно посматрано, односно гледано, Босна и Херцеговина, како са економског, тако и са политичког становишта, могла би се анализирати и дефинисати као банана-протекторат, чији је политички систем под великим утицајем међународне управе, односно ОХР-а (охаеризма). Такав охаеризам у БеиХа има елементе тоталног и тоталитарног начина управљања. БеиХа као међународни протекторат само декларативно посједује суверенитет, са успостављеним властима на државном, ентитетском, кантоналном и локалном нивоу. Ипак, рад оваквих институција у великој мјери зависи од неког тамо међународног цензора. И заиста можемо рећи да је Босна и Херцеговина оно што је Хенри Кисинџер писао у дјелу „Дипломатија“; он наводи да БеиХа никада није била држава, односно да БиХ никада није имала потпуно изграђену државност и дугу традицију унутрашњег самоуправљања.
Сходно написаном, можемо у стручној литератури наћи, односно пронаћи, одређену дихотомну подјелу друштва у БеиХа, гдје се кроз политичке и идентитетске подјеле могу анализирати различити вриједносни расцјепи. Симовић у дјелу „Народ, партије и демократија“ пише да постоје подјеле БеиХа друштва типа националног, традиционалног и вјерског, наспрам модернистичког, секуларног и грађанског. Са друге стране, значајан је овдје и центар-периферни расцјеп, који се огледа кроз односе између евроатлантских интеграција и њихових противника, као и између заговорника централизације (Бошњаци кроз утицај међународног протектората) и оних који су за децентрализацију (Срби, Хрвати).
Наравно, овдје у пракси можемо препознати оно што се повезује са модернистичким, секуларним и грађанским концептом стварања тзв. нове босанске нације, чије коријене можемо најкраће пратити од политике Бењамина Калаја па све до савременог доба. Та идеја стварања огледа се у настојању стварања јединственог националног, историјског и политичког идентитета тзв. Босанаца, заснованог на једном језику (босанском), али са различитим вјерским заједницама (православци, католици и ислам).
Таквим и тим тенденцијама се снажно супротстављају Хрвати и Срби у БеиХа. Што произлази из перцепције Срба и Хрвата за очувањем свог властитог националног идентитета. Али ипак овдје морамо имати у виду да се веома мали, али не и безначајан број, изјашњава као Босанци, односно што ипак показује постојање и таквог идентитетског опредјељења у БеиХа (око 40.000 по попису из 2013).
На крају, чак ни фудбал ни спорт нису само спорт у случају Босне и Херцеговине, већ простор у коме се жели потурити неки нови, дубљи политички и идентитетски расцјеп или насилна интегративна идеја о једној нацији. Због тога се будућност БеиХа неће моћи градити на различитим врстама притисака међународне заједнице, оличене у ОХР-у, Уставном суду БиХ, међународном тутирству, мржњама и поделама, већ на проналажењу заиста оног институционалног оквира који ће омогућити колику толики равноправност и мултикултуралност свих конститутивних грађана у БиХ, а који произилази из Дејтонског мировног споразума.
Пише: Драган Момић, студент 4. године политикологије Универзитета у Бањој Луци