Profesor Mićitaka Suzuki skuplja tri prsta, podiže desnu ruku i krsti se dok ulazi u beogradsku Sabornu crkvu. Umesto mi njemu, gost iz Japana nama objašnjava stil ikonostasa – ko ga je započeo a ko završio i zbog čega voli ovo remek-delo. Lekciju drži poput pravog domaćina, na tečnom srpskom jeziku. Šapatom, da ne remeti tišinu hrama.
Na Svetoj Gori, u Hilandaru, pre 17 godina, krstio se i primio svetu tajnu pravoslavlja. Monasi su mu nadenuli ime Sava. Sava Hilandarski.
Na zvaničnoj stranici Univerziteta Okajama, na kom predaje istoriju umetnosti i srpski jezik, piše njegovo ime Mićitaka Sava Suzuki.
A još kao student, pre gotovo četrdeset godina, stigao je prvi put u Srbiju. Došao je na specijalizaciju kod čuvenog profesora Vojislava Đurića. Naučio prve reči na našem jeziku. Upoznao Beograd, zanemeo pred lepotom Studenice, Žiče, Gračanice… Ovde je pronašao drugu domovinu. Mićitaka i Srbija. Veza koja, kaže, nikada neće biti pokidana.
- Za Srbiju me je vezalo to što sam ovde pronašao koren evropske kulture. Dok je Zapad sav okrenut materijalnom, kod vas se, a da niste ni svesni, očuvalo duhovno. Postoji ravnoteža – započinje svoju priču ovaj profesor istorije umetnosti. – Kada sam prvi put kročio na tlo Evrope, iz Japana sam došao brodom, pa vozom. U Rusiji me je oduševila vizantijska umetnost. Posebno ikone. A onda sam došao u Srbiju i otkrio da je vizantijska umetnost ovde još lepša, autentičnija, da nigde na svetu ne postoje veća remek-dela.
Ikona je, smatra, najvažniji sadržaj hrišćanstva. To je portret bogočoveka, a prihvatanje kontradikcije da je Bog ujedno i čovek, kaže, suština je vere.
Kada je prvi put video Studenicu, profesor Suzuki bio je potresen njenom lepotom.
- Taj manastir vrhunac je evropske srednjovekovne umetnosti – bez dileme procenjuje ovaj stručnjak.
Pomogao je u dobijanju pomoći japanske vlade za obnovu manastira na jugu Srbije. Tako su restaurirane freske u Crkvi Svetog Jovana u Jasunji kraj Leskovca. Nekoliko godina stručnjaci su skidali sloj crteža iz 20. veka, da bi ispod zablistao autentičan freskopis star pet vekova.
Da bi lepotu srpskih manastira predstavio svojim sunarodnicima, na japanski jezik je preveo monografiju „Hilandar“ Dimitrija Bogdanovića, Dejana Medakovića i Vojislava Đurića.
A za Japance kaže da se suštinski razlikuju od Srba, pravoslavaca.
- U Japanu svi mnogo rade. To je neka vrsta bolesti, da se sve vreme troši na rad. I zbog toga su ljudi mnogo depresivni. U Srbiji je sasvim drugačije – primećuje prof. Suzuki. – Pravoslavlje zagovara radovanje životu. Istina, ovde bi ipak moglo malo više da se radi. Imam prijatelje koji rade na univerzitetu i koji, samo što su otišli na posao, već se vraćaju kući.
Iako mu je pola duše u Srbiji, naš sagovornik ipak ima japanske navike. U minut tačan i mnogo vredan. Zato je uz svoj redovni posao, profesora istorije umetnosti na Univerzitetu Okajama, sebi nametnuo još jedan – na univerzitetu predaje srpski jezik.
- Kad sam u Japanu, moj srpski zvuči odlično. Kad dođem u Srbiju, onda čujem koliko grešim – samokritičan je. – Nisam lingvista, ali raduje me da studente učim srpski jezik. A i oni se raduju. Svake godine imam ih između 20 i 30 u grupi. A jedne godine bilo ih je više od stotinu. Japancima, a i drugim stranim studentima, srpski zvuči neobično, kao što ovde zvuči japanski. Zato vole da ga uče. Mada mnogi i ne znaju gde je Srbija. Teško je razlikuju od Sibira i stalno pitaju je li tamo mnogo hladno.
A poslednjih godina, studenti u Japanu, zahvaljujući profesoru Suzukiju, iz prve ruke mogu da saznaju više o našoj zemlji. Univerzitet Okajama finansira boravak naših akademaca i profesora tamo, gde se usavršavaju u oblasti japanskog jezika i kulture. Baš kao oni danas u Okajamu, Suzuki je sedamdesetih prvi put došao u Beograd.
Krštenje na Hilandaru
- Na Hilandar nisam otišao sa planom da se krstim. Ali dok sam tamo boravio, poželeo sam da to uradim – priseća se Mićitaka Suzuki. – Mislio sam da nisam spreman, jer nisam znao molitve, ni da se pravilno prekrstim. Đakon mi je rekao: „Vera u Boga je dovoljna. Sve ostalo ćeš naučiti“.
I. Mićević; Večernje novosti