СРЕТЕЊЕ: ПРАЗНИК НАДЕ И ОДГОВОРНОСТИ

            Празник Сретење заузима посебно мјесто у духовној и националној историји српског народа. Он у себи сједињује два дубока значења – хришћанско и државотворно, небеско и земаљско. Управо у тој симболици сусрета – Бога и човјека, прошлости и будућности, страдања и слободе – лежи његова трајна снага.

Аутор: Маја Видовић, Клуб историчара Посавина

            Сретење Господње, које Српска православна црква прославља 15. фебруара, спомен је на догађај описан у Јеванђељу по Луки – уношење Богомладенца Христа у храм у Јерусалиму и сусрет са праведним Симеоном Богопримцем. У богослужбеним текстовима пјева се: Радуј се, благодатна Богородице Дјево, јер из Тебе засија Сунце правде, Христос Бог наш…Тај сусрет симболизује препознавање Спаситеља и испуњење обећања.

У духовном смислу, Сретење је празник препознавања истине и наде. Због те симболике празника, Срби су се одлучили да подигну устнака против дахијског јарма, борећи се за истину и правду, а потом и ослобођење од вишевјековног робовања под османском влашћу. Наиме, Сретење ће тако постати симбол стварања модерне српске државе, из пепала у пламен претворену.

ИСТИНА И НАДА: Први српски устанак

            Дакле, у српској историји, овај празник добија и снажну националну димензију. На Сретење 1804. године, у Орашац, подигнут је Први српски устанак. Тај чин није био само оружани отпор дахијама, већ почетак обнове српске државности након вијекова османске власти. У Мемоарима Проте Матеје Ненадовића налазимо свједочанство о том историјском тренутку: Кад се сви окуписмо у Орашцу, изабрасмо Карађорђа за вожда, и заклесмо се да ћемо се борити за крст часни и слободу златну. Овај запис не доноси само историјску чињеницу, већ открива суштину народног опредјељења – слобода је схваћена као светиња, а борба као морална обавеза.

            На челу устаника нашао се Ђорђе Петровић – Карађорђе, чије име постаје симбол отпора и непоколебљивости. Коме ће и сам велики Његош посветити стихове, назвавши га Бесмртником: Ал’ хероју тополскоме, Карађорђу бесмртноме, све препоне на пут бјеху, к циљу доспје великоме: диже народ, крсти земљу, а варварске ланце сруши, из мртвијех Срба дозва, дуну живот српској души. Водећи се народном мишљу Боље је умријети у боју него живјети у ропству, устаници су  обестинили дух времена и спремност народа да слободу стави изнад живота.

СРЕТЕЊСКИ УСТАВ

            Такође, Сретење је добило нови државотворни печат 1835. године доношењем Сретењског устава у Крагујевац, за вријеме владавине Милоша Обреновића. Тај устав, један од најмодернијих у тадашњој Европи, прокламовао је грађанска права, подјелу власти и укидање феудалних односа. Иако кратког вијека, он је посвједочио зрелост српске политичке мисли и тежњу ка уређеној, правној држави. О томе нам свејдочи и  Члан 118. устава који гласи: Како роб ступи на Србску земљу, от онога часа постаје слободним, или га ко довео у Сербију, или сам у њу побегао.

            Тако Сретење постаје симбол двоструког сусрета: сусрета са Богом и сусрета народа са сопственом историјском мисијом. Није случајно што се Дан државности данас обиљежава и у Република Српска, јер тај празник превазилази географске границе и постаје духовна вертикала српског идентитета  изаједничког духа, борећи се и данас, као и тада, за исте идеале: чување националног идентитета, својих државотворних граница, вјеру, част, слободу и правду.

            У књижевном и историјском памћењу, Сретење није само датум. Оно је завјет – да се слобода чува, правда брани, а држава гради на темељима жртве и вјере. Као што је записано у једном народном казивању: Слобода се не добија на дар, већ се заслужује истрајношћу.

            Зато Сретење за српски народ остаје празник наде и одговорности – подсјетник да сваки нараштај има свој сусрет са историјом и своју обавезу према будућности. Дакле, Сретење је симбол српске истрајности и снаге и подсјећа да су вјера, јединство и слобода највеће вриједности једног народа!

Аутор: Маја Видовић, Клуб историчара Посавина