fbpx

VOJNICI SU GA ZVALI ČIČA – priča o Iliji Gojkoviću, generalu iz Velikog rata

Ilija Gojković bio je general, a svojevremeno i ministar vojni Kraljevine Srbije. Rođen je u Drenovcu 2. avgusta 1854, a već nakon završenog drugog razreda Kruševačke gimnazije, dakle sa samo 16 godina, stupa u vojsku Kneževine Srbije.

Nije upisao Vojnu akademiju, ali nakon 6 godina od stupanja u vojsku već je nosio čin pešadijskog potporučnika. Napredovao je i usavršavao se, bez akademije koju su završile sve njegove kolege, a zbog svog vojnog umeća dobijao je sve veće činove. Međutim kao svaki časni srpski oficir i čovek čiste savesti i obraza uvek je govorio svoje mišljenje, a naročito ako je ono za dobro njegove Otadžbine. Baš zbog toga je više puta je zasmetao kralju Aleksandru Obrenoviću, pa će 1901. godine biti penzionisan.

Majskim prevratom, pukovnik Ilija Gojković, vraćen je u službu kao komandant Dunavske brigade. Za ministra vojnog postavljen je 1910., ali na toj funkciji će biti jedva godinu dana, jer podnosi ostavku. U Prvom i Drugom srpsko-turskom ratu bio je vojnik, a Prvi balkanski rat dočekao je na čelu Moravske divizije. Komandujući Moravskom divizijom iskazuje veliku hrabrost i snalažljivost u oslobađanju Kumanova i Prilepa. Upravo zbog toga biće unapređen u čin generala.

Po izbijanju Velikog rata Ilija Gojković se stalno nalazio na čelu svoje jedinice, hrabro jurišajući na neprijatelje. Jahao je svog belog konja Agu u sve đeneralskoj uniformi i uvek pravo ka neprijatelju, pa je često bio na meti neprijateljskih pušaka. Bio je pravi prikaz onih slavnih vitezova iz vremena Obilića i Hrebeljanovića, koji bez zrna straha u sebi, puni ljubavi ka svojoj Otadžbini, jurišaju pravo na neprijatelja.

Kako je dobio nadimak „Čiča“

Vojnici su ga voleli kao rođenog oca, pa su mu nadenuli nadimak „Čiča“, svaki govor i priča o njemu su otpočinjali isto, rečima „Naš čiča“. Posle Cerske bitke, tačnije posle Rudne glave, austrougarska vojska se dala u povlačenje bez kontrole. Za petama silnoj carskoj vojsci jurio je, ispred cele naše armije, niko drugi nego „Čiča“ na svom Agi.

Jedan deo austrougarskih vojnika u begu zapazio je starog srpskog đenerala od 60 godina, kako sam jaše svog belog ata po brisanom prostoru i juriša pravo na njih. Deo tih carskih vojnika zastao je u svom begu i zapucao na generala Gojkovića iz svog arsenala koji im je bio pri ruci. On se tada dao u još jači kas, ali jedan metak pogodi njegovog konja i obori ih, obori ih na sred poljane između srpske i austrougarske vojske, a ranjeni konj prikova svog jahača za zemlju. Ovo sve je posmatrao Dimitrije Tucović, poznati srpski novinar i političar, tj. predsednik socijalističkog pokreta u ondašnjoj Srbiji.

Tucović je tokom rata bio poručnik, te je naredio dvojici vojnika da sa njim krenu po palog generala. „Čiča“ sam nije mogao da se izvuče, jer mu je jedva živ konj pao na desnu nogu i tako ga pribio uz zemlju. Kada su mu prišli, Tucović mu reče „Gospodine đenerale, smatram da je najbolje da se vi povučete, jer na prvoj liniji fronta moraju biti vojnici i niži oficiri od vas.“. General Gojković, žalostan zbog svog konja i zbunjen od udarca o tlo, uze pištolj i prekrati muke svom vernom Agi, a zatim ustade. Okrete se poručniku Tucoviću, izvadi svoj sat i reče

„Poručniče, na mom džepnom satu je tačno podne, udaljiću se sa prve linije fronta tek kad se ova neman austrougarska povuče preko valovite Drine!“.

Kako je rekao tako je i učinio. Nije se povukao sa prve linije fronta dokle god poslednji Austrougar nije prešao Drinu. Sledeće 1915, general Gojković preuzima komandu nad Timočkom vojskom sa kojom izvršava jedan važan zadatak. Naime uspeo je da određeno vreme zaustavi snažniju bugarsku vojsku u Kačaničkoj klisuri. Ovo je bilo od velike važnosti, jer je omogućilo glavnici srpske vojske i srpskom narodu povlačenje preko Kosova, Albanije i Crne Gore do Krfa.

Lečenje u Francuskoj i povratak na front

Kada su stigli na Krf, već ostareli i umorni „Čiča“ se razboleo, pa uz uput Vrhovne komande odlazi na lečenje u Francusku. Lečenje je trajalo skoro godinu dana, a oporavljen i spreman general kreće da vraća svoju Otadžbinu. Odlazi u Napulj, a iz Napuljske luke kreće italijanskom civilnom krstaricom „Minas“ koja je bila u vojnoj upotrebi. Krstarica je krenula ka Solunu, a osim starog generala, prevozila je municiju i razno oružje za pripremu otvaranja Solunskog fronta. Takođe, važan detalj je priča da je na toj krstarici bilo 25 sanduka državnog zlata. Čekajući povratak svojoj vojsci, sedeo je na brodu „Čiča“ i pričao sa mlađim oficirima, kada ih iznenada potrese jak udarac, a odmah za njim još jedan.

U rano jutro, 2. februara 1917, u blizini grčkog rta Matapan, nemačka podmornica U-39, pod komandom Valtera Frostmana, ispalila je dva torpeda na krstaricu „Minas“. Krstarica je brzo počela da tone, a njen kapetan Anđelo Parodi je dotrčao do đenerala Gojkovića i rekao mu koji je čamac za spašavanje predviđen za više oficire. Stari đeneral odgovori „Spašavajte prvo vojnike, mi oficiri ćemo poslednji!“.

„Srpski se đeneral nikad ne predaje!“

Svi preživeli su se ukrcali u čamce, a na čelu kolone plovio je čamac Ilije Gojkovića. Ispred kolone čamaca za spašavanje odjednom je izronila nemačka podmornica. Nastade muk i smrtna tišina, jedno naspram drugog plutaju po moru čamčić sa šačicom Srba i ogromna gvozdena neman puna nemačkih vojnika. Komandant podmornice, Frostman, želeo je zarobljenike, pa su Nemci zatražili da se svi preživeli predaju.

Kada je čuo zahtev za predaju, „Čiča“ ustade i povika nemcima „Srpski se đeneral nikad ne predaje!“, isuče pištolj i zapuca na nemačku podmornicu.

Nemci uzvratiše rafalnom paljbom i usmrtiše generala Iliju Gojkovića. Potonuo je „Čiča“ u Jonsko more, a izronio je u legendu, ostavši upamćen kao „Pomorski vojvoda“ i jedini srpski general koji je poginuo u Velikom ratu.

Autor: Miloš Momčilov, student Pravnog fakulteta u Beogradu

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

sr_RSSerbian
sr_RSSerbian