СВЕТИ САВА: КАРИЈЕРИСТА или духовни ОТАЦ НАЦИЈЕ?

Професорка историје Ана Јовановић, у изјави за ТВ Нова С, окарактерисала је Саву Немањића – Светог Саву као „типичног каријеристу свог времена“, наводећи да је његова „каријера била у Цркви“. Међутим, већ на нивоу појмова ова тврдња изазива озбиљне недоумице, јер се монашка риза и каријера, у савременом и историјском значењу те ријечи, тешко могу довести у склад, што се каже ,,не иде руку под руку“.

Аутор: Маја Видовић, МА историје

            Уколико би се прихватила оваква интерпретација, онда би се појам каријеризма могао произвољно примијенити на готово сваку историјску личност која је оставила трајан траг у свом времену. Тим путем бисмо могли закључити да је свети Патрик био „каријериста“ ирске историје, да је свети Августин градио личну каријеру у оквиру Цркве, или да је Мартин Лутер, вођен професионалним амбицијама, покренуо Реформацију. Таква поједностављења, међутим, више говоре о анахроном читању прошлости него о самом историјском контексту у којем су ове личности дјеловале.

            Посебно проблематично дјелује и изјава професорке Јовановић да има проблем „с тиме што је данас школска слава“, као и са чињеницом да се „још увијек градимо на темељима Светосавља“. Овакви ставови показују недовољно разумијевање улоге Светога Саве као историјске личности која је, у конкретним околностима средњовјековне Србије, истовремено утемељила црквену самосталност, правни поредак, просвјету и културни идентитет српског народа.

            Стога се стиче утисак да професорка није у довољној мјери сагледала биографију Саве Немањића у њеном историјском, духовном и цивилизацијском контексту. Саву није могуће разумјети категоријама савременог каријеризма, јер је његов животни избор био прије свега аскетски, служитељски и жртвени, а тек потом институционалан. Управо та чињеница чини Светога Саву једном од кључних личности српске историје, а не предметом површних и анахроних оцјена.

Ко је био Свети Сава

            За почетак прво да видимо ко је то Сава – „каријериста“ средњег вијека. Димитрије Оболенски, у својим биографијама личности, за Саву наводи: Дакле, историчар који покушава да напише биографију те главне личности српске средњовјековне историје може се с правом уплашити при помисли на широки спектар самих његових дјелатности, од хронолошког распона до бројних видова у којима се он појављује. Управник једне области, затим калуђер на Светој Гори, па онда архиепископ; дипломата коме је краљ, његов брат, повјеравао деликатне задатке; оснивач неколико манастира и организатор њиховог духовног живота и дисциплине; законодавац у области канонског права; први поглавар Српске аутокефалне цркве; путник који је обишао сва мјеста ходочашћа у источном Средоземљу; први прави писац своје земље. Личност чији се поштовани култ проширио по цијелом Балканском полуострву, тако да га је касније дјелимично прихватило чак и турско становништво у том дијелу свијета. Светац, заштитник Срба без премца, полулегендарна фигура која се до данас одржала, слављена у народним умотворинама, поезији и пјесми. Његова митопоетска моћ без сумње је јединствена у источној Европи, и све то — и још много више — мора да заплаши његовог биографа. Да ли се професорица, заиста, уплашила овакве громаде, па јој засметао Сава и његово Светосавље?

            Као што видимо Обелински истиче Саву као кључну личност која је српски народ трајно увела у духовни и културни простор византијске цивилизације. По Оболенском, Свети Сава није био само црквени поглавар, већ стваралац аутентичног споја византијске духовности и српске државности. Зар такву личност да потиснемо из историјске свијести? Да ли би професорица дигла глас да се нпр. умјесто Савиндана, у школама прославља, као некад, 25. мај – Дан младости?

            Наиме, општеприхваћена је чињеница да етнички идентитети представљају темељ настанка и обликовања националних идентитета. Управо из тог разлога сматра се да нације морају посједовати језгро заједничких вриједности, односно заједничку културу која обухвата историјска сјећања, митове, симболе и традицију. С тим у вези, Сава Немањић, управо представља ту спону између прошлости, садашњости и будућности, српског народа. Он се јавља као изразити модернизатор државе и културног живота.

Па тако Светосавље представља sui genеris не само у историји хришћанства, него и у историји српског народа. Сава није могао да буде каријериста у том смислу како га доживљава просфесорица, но је могао само да буде проповједник, ширећи главне идеје хришћанства и држећи се ријечи апостола Павла ,,Угледајте се на мене, као и ја на Христа!“, те такође, кроз своја путовања, радећи на јачању свијести о постојању  српског народа, с намјером да оствари мисију ослобођења српске државе и цркве од доминације византијског цезаропапизма, а не за жељом да изгради каријеру. Говорећи о Сави Немањићу као српском благу, доктор политичких наука и телог, Марко С. Марковић надахнуто записује: Ако негдје постоји идеја српског народа, као што то бива у свијету Платонових идеја, онда ту идеју пред Богом представља Свети Сава, текакосамо Свети Сава обезбјеђује наш континуитет, даје нам оргиналан печат и лик. И овдје се може додати и закључак проф. Ковића да култови Светог Саве, Светог Симеона и Светог кнеза Лазара су била кључна мјеста сјећања која су Србе разликовала од других, понекад врло блиских, сусједних, православних и словенских народа. И након свега наведеног, професорица се пита зашто се и даље темељимо на Светосављу, зар није завршио своју каријеру?

Свети Сава и наша историја

            Дакле, који год аспект наше средњовјековне прошлости да узмемо у разматрање, немогуће је започети га без помињања дјела Саве Немањића. Он не само да је, својим узвишеним духом, продро у буре свога времена, већ је наслутио и токове познијих историјских догађаја. Био је свјестан да Црква и народ морају постојати у нераскидивом јединству, повезани везама које ниједан историјски вихор не може раскинути.

            Организујући самосталну народну Цркву, Свети Сава ју је тако тјесно повезао са државом да су оне постале једно биће – сједињени дух и тијело. Управо је он највише допринио и учврстио политичку уједињеност српског народа под једним владаоцем и под лозом Немањића. У том смислу, његово име постаје симбол и кључно обиљежје српског историјског и духовног идентитета.

            Сходно томе, Светосавље представља духовно-културни и идентитетски појам који означава начин на који је српски народ кроз историју прихватио, живио и обликовао православну хришћанску вјеру по узору на личност и дјело Саве Немањића – Светога Саве. Оно није идеологија, нити пуки национални програм, већ живи православни етос, утемељен на Јеванђељу и остварен у конкретном историјском искуству.

            Стога су слава и углед Светога Саве међу Србима већи од угледа било које друге историјске личности. Он није био каријериста, већ мисионар и визионар. Његова тежња била је да свој народ уздигне на виши духовни и културни ниво, те да изгради нераскидиву везу између Српске православне цркве и народа. То је био народ окренут не Истоку нити Западу, већ изнад Истока и Запада – укоријењен у хришћанским, универзалним вриједностима.

            Дјелујући у корист народа, Свети Сава није био мање монах и духовник; напротив, управо кроз такво служење он је у потпуности остварио своје монашко призвање. Цијелог себе је предао Господу и Христу, показујући да истинска духовност не искључује дјеловање у свијету, већ га преображава. И зато Сава, данас треба да се слави у свим школама, подучавајући генерације што долазе, својим ликом и дјелом који им је у аманет оставио.

Аутор: Маја Видовић, МА историје