Uveren sam da je odluka o davanju autokefalnosti raskolničkoj MPC i o „ustupanju“/poklanjanju imovine SPC toj verskoj organizaciji, duboko pogrešna sa verskog, kulturnoistorijskog, psihološkog i političkog stanovišta.
O tome sam proteklih dana pisao i govorio koliko sam bio u prilici.
Piše: Vladan Vukosavljević
Isto su radili i drugi ljudi, neveliki broj, ovde na Fb ali i na Tviteru i ponekom Ju Tjub kanalu ili internet portalu.
Dakle, čulo se izvesno brujanje koje je odražavalo nezadovoljstvo.
Sada novi događaji brzo zamenjuju stare i sva je prilika da će priča o srpskom odricanju od sopstvene istorije, vere i tradicije u svojoj kolevci, kako god da se ona danas zove, proći tiho i nezapaženo. Bez većeg osećaja stida, nemanjićko-vardarska struktura našeg identiteta, pala je šapatom.
Ovo malo nas što je govorilo, činilo je to glasno i jasno. Oni koji su podržavali takav stav takođe su bili odlučni i jasni.
Ipak, zanemeli su mnogi. Tišina se, poput magle u Karpenterovom filmu, zavukla u sve pore i uglove društva.
Tišina se uvukla u sve pore društva
Glasno ćute episkopi i niže sveštenstvo i monaštvo SPC, ćute SANU, Matica srpska, Univerziteti i fakulteti širom Srbije, elektronski i pisani mediji, njihovi urednici i vajni komentatori, celomudreni i samozaljubljeni profesori, ti profesionalni solitelji pameti svima i u vezi sa svakom temom, pokondirena i šupljoglava, precenjena i prepotentna srpska „elita“ iz industrije zabave, reditelji, glumci, scenaristi, dramaturzi ali i uglavnom nadobudni slikari, vizuelni umetnici, sujetni muzičari, gordi dirigenti, pompezni pevači, igrači. Kada se ne kolju oko para na konkursima i oko budžeta stranih i domaćih fondova, srpski kulturni poslenici uglavnom spavaju mrtvijem snom, uljuljkani u rasprostranjenu iluziju o sopstvenom značaju.
Ćute književnici i pesnici, pravi i lažni kovači i tumači sopstvenih i tuđih emocija. Ćute sportisti, „veliki vernici“ sa istetoviranim krstovima i Ostrozima. Tihuju uvodničari,influenseri, komentatori, voditelji, gutači vatre, budisti, džudisti.
Zanemela je „nacionalna“ srpska „opozicija“, veliki bukači na male teme, profesionalni Srbi snažnih zamaha i malih učinaka, večiti lovci-skupljači budžetskih para. Ćuti Srbija.
U jedan od velikih uspeha Titove antisrpske politike, bez sumnje spada i skoro potpuno brisanje narodne svesti o istoriji srpstva u Staroj Srbiji i o tome šta je Maćedonija za Srbe. Plodove tog truda u punom svetlu vidimo danas.
Bojim se da već sutra može biti slično kada počne eskalacija zapadnih pritisaka u vezi sa KiM.
Ta tema je prisutnija od Makedonije u svesti ljudi i razumno je očekivati da će otpor pritiscima za priznanje biti veći. Pitanje je samo koliko veći.
Duga i tužna priča je ona o ružnom i velikom posrtanju pretežnog dela srpske društvene „elite“ koja to zapravo nije. Osim izolovanih ada tu i tamo, odnela ju je i sprala reka istorije.
Danas smo tu gde smo. Jasno vidimo sopstveni, precizni odraz u ogledalu povesti.
I po ko zna koji put „tu knezovi nisu radi kavzi“.
A da li je „sirotinja raja“ rada ičemu, saznaćemo onda kada se najmanje budemo nadali.
Od nje uvek sve i počinje…“
Autor: Vladan Vukosavljević