„Po Velikom Ratu Vida Ružić nastavlja studije na Beogradskom univerziteru gde na predavanjima upoznaje šarmantnog mladog pisca Miloša Crnjanskog.„
Vidosava Vida Ružić, najstarije je dete iz drugog braka Dobroslava Dobra Ružića sa Olgom Pišteljević, rodom iz Banja Luke.
Vidin otac Dobrosav Ružić bio je profesor biologije, književnik, novinar, narodni poslanik, ministar, državni savetnik, bliski prijatelj Kralja Petra I Karađorđevića.
Vida je rođena 17. decembra 1893. godine u Užicu. Sa roditeljima se doseljava u Beograd 1897. godine. Kao mlada devojka ratne godine provodi sa majkom i sestrama u Kruševcu, dok je otac interniran u logor Nežider, a brat Jovan prešavši Albaniju poslat na školovanje u Francusku. Otac Dobra umire oktobra 1918. u osvit oslobođenja Otadžbine, po dolasku iz logora.
Po Velikom Ratu Vida nastavlja studije na Beogradskom univerziteru gde na predavanjima upoznaje šarmantnog mladog pisca Miloša Crnjanskog. Rađa se jedna od najvećih ljubavi koja će potrajati narednih 65 godina.
Priča se da je njen stric Žarko, poznati novinar Politike i pustolov, koji je preuzeo brigu o njoj, bio protiv ove veze, želeći da je uda za jednog oficira, ali da mladi par nije pristao da se rastavi i pored stričevih pretnji i sačekivanja budućeg zeta sa batinom.
Vida odlučuje da odputuje za Pariz, a Miloš je prati na železničku stanicu uz obećanje da će joj pisati. Istoga dana daje na prodaju svoju kuću u Pančevu i sutradan kreće vozom Vidi u Pariz. Nije mogao bez nje.
Crnjanski i Vida – Zajedno kroz sve izazove
Ostaju zajedno kroz mnoge izazove, teškoće, Miloševu diplomatsku službu (videti „Embahade“) , dane izbeglištva i oskudice u Londonu (videti „Roman o Londonu“) , konačno se zajedno vrativši u Beograd u dubokoj starosti.
Vida je bila verni pratilac književnom velikanu, smirujući njegov burni temperament, kome nisu bili strani ni dvoboji.
Posebno su teške dane proveli u nemaštini u Londonu, jer kao protivnici komunističkog režima nisu mogli da se vrate nakon Drugog Svetskog rata u Jugoslaviju. Vida za Hards šije krpane lutke i od toga izdržava porodicu, dok Miloš raznosi knjige i radi u jednoj obućarskoj radnji kao knjigovodstveni pomoćnik. Te teške godine Crnjanski opisuje na stranicama svog velikog dela „Roman o Londonu“, gde je lik Grofice Nađe Rjepnine lik njegove Vide.
Po povratku iz emigracije žive mirno u Beogradu, gde Crnjanski umire 1977. godine, a Vida 1978. pri čemu do dan danas nije ispunjen njihov amanet da počivaju zajedno, budući da je Miloš sahranjen u Aleji velikana, a Vida u porodičnoj grobnici Ružića u Beogradu na Novom Groblju.
Uoči smrti novcem od nasledstva Vida pokreće Zadužbinu Miloša Crnjanskog.
Priča o Vidi i Milošu Crnjanski priča je o velikoj ljubavi koja pobeđuje sve izazove.
Crnjanski je umeo često vrlo ozbiljno da kaže: „pa i ja sam Ružić“, što govori koliko je poštovao svoju suprugu i njenu porodicu.
Izvori: „Kraljev bibliotekar“ mr Slobodan Radović;
Milan Parezanović,
Serbian