Докторка са тик-тока глас студената са Косова и Метохије

Јелена Цветковић је студенткиња 4. године Медицинског факултета у Косовској Митровици на Косову и Метохији. Одрасла је у селу Партеш, надомак Гњилана. Једна је од најбољих студената у генерацији и од недавно стипендиста Х.О. Косовско Поморавље. Њен велики успех на факултету, љубав и оданост своме народу, захваљујући једној племенитој руској души, препознати су и подржани. Несвакидашњи разговор са дивном докторком са Тик-Тока открио нам је много о младима на Косову и Метохији, њиховој свакодневици и очекивањима од будућности.

Своје студирање и живот на КиМ решила си да представиш на једној од најпопуларнијих мрежа како би их приближила људима који не верују да се на Косову још увек одвија живот. Број прегледа твојих видеа иде и преко милион. На свом тик-ток каналу често приказујеш Косовску Митровицу, студирање на Косову, живот на Косову… Како све то изгледа уживо и како људи реагују на мрежама?

Митровица је мали град са душом и енергијом студената. То није велико место где има позоришта, биоскопа, клубова и не знам каквих могућности које воле млади. Али има чудну енергију која држи град и сви воле Митровицу. Дружење, звук гитаре испред студентског дома… Кад чујем младе док учим, отворим прозор, или се придружим, подигне ме то, да ми снаге. Сви који су завршили факултете у Митровици причају са великом носталгијом о том периоду. Имати колеге који ће кад се нешто деси да зову да питају да ли су сви безбедно стигли, да оду да заврше нешто уместо тебе, да ти јаве све што је важно, прискоче у помоћ, да у сваком моменту можеш да рачунаш на њих, то много значи.

Има нас из различитих делова, Рашка, Нови Пазар, Тутин, долази много људи из Црне Горе. Нема Албанаца, они не уписују наше факултете. Лепо је што имам колеге из других крајева. Рецимо, обожавам људе из Новог Пазара, волим да учим о њиховој вери, култури, да разбијамо предрасуде једни о другима. Волим што сам ту. Никада не знамо зашто је то тако. Можда да нисам не бих могла људима да представим како је студирати на Косову и Метохији, како је живети овде, а то је важно.

Има ли и негативних коментара, да ли постоји страх од тога у јавном простору?

Често снимам видео материјале о животу овде и видим да се људима то свиђа, да их занима.
Људи дају и лоше коментаре због својих уских схватања, у мом случају кад објавим видео из Митровице, ти лоши коментари буду типа да ли у Митровици заиста постоји факултет, па кога ће да лече ови људи који овде завршавају, па да ли се ово уопште рачуна за град, па нешто на националној основи… Не правим друштво таквим људима. Сматрам да данас, они који су образовани, испуњени и живе живот по својим начелима неће да оставе такав коментар било коме, посебно не младој особи.

Једино што је мени важно је да сам успела младима да покажем да стварно није важно где студираш, једино је важно колико волиш то што студираш. Сада је 21. век, интернет је доживео толику експанзију, могу да скинем литературу не само нашу, него и страну и да са по учењу не разликујем од било ког студента у Београду, Новом Саду… Зато што је моја жеља једнака као и њихова.

Једино чега се ја плашим је да кад сутра испред мене седне пацијент да ли ћу знати да одговорим на његово питање. Ништа ми више није битно и ни због чега ме савест не пече, то је једино што ме гура напред.

Пожелиш ли некада да одеш одавде, или ти се чини да на неком другом месту не би била ти?

Мислим да бих била ја где год да сам, јер имам неке вредности у себи које не мењам тако лако. Можда ова средина сужава неке могућности, али верујем да све потиче од нас. Битнији су људи. Увек видим себе овде, једино се и могу замислити овде. Имам једну страну која воли да истражује, било би ми занимљиво да видим да ли бих могла да се уклопим негде. Али оно што могу да кажем, јачи је онај сентиментални, емотивни моменат који ме вуче ка Косову.

Сматрам да ја оваква и сви моји људи око мене, са милион мана и исто толико врлина, смо с разлогом ту где јесмо. Мислим да човек најбоље функционише онде где је одрастао, где познаје свој народ, свој менталитет, зна какве реакције може да очекује.

У Србији људи нису хладни, то се можда сад приказује другачије, али ми смо топао народ, пун емоција, људи боемских црта, веселе природе, лако се уклапамо, волимо песму, весеље, веже нас историја.

И баш у Србији увек замишљам себе, јер знам да са својим народом функционишем најбоље. Не знам да ли бих могла са неким другим, поготово на страном језику. Човек једино на свом језику може да искаже емоцију на прави начин. Плашим се онога, знате, кад људи кажу промениш се кад причаш на енглеском, на пример, звучиш другачије, друга ти је боја гласа. Мислим да је некако и испољавање личности другачије на страном језику, тако да би са те стране било дискутабилно. Што се професије тиче то није проблем, али све остало је мени такође важно. Ако ме питате да ли бих могла да одем, одговор је да, али да ли бих желела, не, не бих.

Да ли је младима на КиМ тешко да се боре за своје идеје?

Генерално младима на Косову и Метохији јесте тешко. Подршка младима јако недостаје. Многе ствари овде функционишу другачије. У другим местима млади имају више могућности да раде док се школују, разне агенције, задруге, фирме, организације… Могу да буду у току са дешавањима. Овде је теже. Деца расту скромније, повучено, потискују своје идеје, гледају да помогну родитељима, некад гасе своје жеље јако млади, јер се не усуде да испробавају, већ прихвате сваки посао. Не усуде се да осмисле нешто своје, да траже свој пут. Или крену путем својих родитеља или беже у иностранство, макар ја то гледам као бег или потрагу за неким бољим животом.
Много је важно да постоје неки људи који се труде и који нешто раде, да покажу да може другачије и који желе да остваре своје потенцијале.

Анксиозност, усамљеност, отуђеност, све су то болести и борбе данашњице код младих широм света, какво је стање у средини као што је Косовска Митровица?

У Митровици је све неизвесно, одатле потичу проблеми са психом код младих. Имамо две групе људи који студирају. Ми који смо овде са КиМ и који смо кроз живот научили како да то прихватамо и прошли сличне тешке ситуације и људе који су дошли са стране. Њима је све то и додатно стресно, јер по први пут се срећу са барикадама, нападима, бомбама, пуцњавама… То баш изазива анксиозност, а додатно на то међуљудски односи као и свуда.

Притисак, очекивања, све оно што ми већ носимо као проблем у себи и онда се то активира због неког окидача у окружењу као што је дом или факултет, тамо где нисмо код куће. Мислим да бих се исто осећала када имам такав проблем и овде и у Београду. Да сам тамо можда би ме додатно мучило када се нешто овде дешава, а ја о томе чујем на вестима. Било би питање да ли ћу под лековима да легнем у кревет или седнем у аутобус и дођем овде. Не бих могла да мирно учим, а да не знам да ли је моја породица безбедна, овако смо макар сви ту, другачије ствари изгледају из ове перспективе.

Дефинитивно је, ипак, да студенти по другим градовима, осим о свим студентским проблемима, не мисле још о неким стварима као ми овде и није ни нормално да мисле, по томе се највише наша студирања разликују.

Зато када ми се неко јави преко друштвених мрежа и пита како је у Митровици, да ли може да се студира, увек кажем, мени је све то нормално, али ја сам овде цео живот, не знам како све ове околности могу да утичу на неког ко никада није живео у сличним срединама. Сада је, у односу на некад, овде добро, али никад се не зна како ће и шта ће да буде.

Срби и Албанци на Косову и Метохији данас живе у паралелним световима, говоре различитим језицима, похађају различите школе, уче различите историје, говоре да су из различитих држава… Каква је будућност таквог односа по твом мишљењу?

Мој став је да бих могла да данас оформим пријатељство са неким ко је Албанац са Косова. Али се тај однос сигурно не би заснивао на прошлости и неким стварима које ће, врло вероватно, бити увредљиве за обе стране. То онда, можда делује површно, али тренутно је тако једино могуће. Видим да многе стране организације покушавају да се баве односима младих Срба и Албанаца, али то није то, ту фали искрености. Све је присиљено да буде у реду, а ми то не осећамо. Ако одете на неки такав скуп, од музике која се слуша, приснијег односа са Албанцима, до забране националних обележја за Србе, све доводи до тога да нама није ни мало пријатно и да ништа није у реду. Емоције младих одавде су појачане, довољно је мало да дође до конфликта и то људи који организују такве програме упорно игноришу.

Где год да живим, чиме год да се бавим, моја националност је та, моја држава је та и моја вера је та – ја сам то, мене чине те ствари.

Зато је сулудо оспоравати их, јер где год да живимо ми смо оно што јесмо, а Србима се то ускраћује баш овде где су рођени. Спремност да прихватимо друге ствара се у породици, ако се деца уче да мрзе, ми никада нећемо изаћи из ових оквира. Ипак дешавало ми се да, спонтано, млади који раде у граду, желе да разговарају, да виде како се живи са ове стране. Мислим да бисмо ми, без тог страног менторства, боље саживели једни са другима, на крају крајева, живели смо и раније.

Извор: ХО Косовско поморавље