Slađan Grujičić iz Srebrenice (42 godine), video-producent, snimatelj, montažer, već mesecima radi na ,,oživljavanju’’ starih fotografija i video-snimaka.
Restaurira materijale iz naše prošlosti, naše znamenite ličnosti poput Nikole Tesle, radi ono što bi više trebalo da rade kulturne ustanove sa svojom boljom opremom. Snaga rada ovog čoveka, koji se time bavi iz ljubavi, se najbolje ogleda u emotivnim komentarima koje dobija od okruženja; snaga koja bi trebalo da bude primećena od strane kulturnih institucija.
Šta Vas je navelo da počnete sa restauracijom starih fotografija i koji je bio Vaš prvi rad?
– Na ideju za restauracije došao sam pojavom ovih novih tehnologija, novih programa koji su napravljeni baš za izoštravanje slike, jer sam fotošop nije mogao dati rezultate.
Imam ljubav prema starim fotografijama, koje skupljam zajedno sa starim video-snimcima koje nalazim na platformi Vimeo ili nekoj drugoj.
Za jednu fotografiju da se sredi je potrebno jedno 5, 6 sati rada, sve zavisi od oštećenja.
Prva fotografija koju sam restaurirao je najstarija fotografija Višegrada. Bila je dosta oštećena i nekih deset sati rada je bilo potrebno da se sredi. Nastala je pre 1885. godine kada je Drina na ćupriji u Višegradu imala neku kulu, a posle je njihova turistička organizacija podelila neke moje fotografije.
Kada sam naleteo na snimak sa djecom, baš me je iznenadilo da je neko nabasao slučajno te 1920. godine posle Prvog svetskog rata i da snimi tu djecu. To je meni toliko emotivno. Odlučio sam da skinem snimak i da ga restauriram. (Restauriran video pogledajte na ovom linku: Snimak djece 1920.)
Danas snimak ima blizu pola miliona pregleda. Po tome i po broju deljenja video sam da je ljude to baš emotivno dotaklo. Mislim da je više upravo do te emocije, nego do zainteresovanosti ljudi u to kako se postiže taj efekat i kako se to radi, dakle kako su deca tada izgledala, šta su radila i to upravo pokreće emociju u narodu.
Da li ste tražili pomoć ustanova kulture?
– Nisam tražio jer mislim da svest kod ljudi je još, bez obzira da li se radi o nekim obrazovanim ljudima, školovanim, meni je obrazovanje i školovanje nešto potpuno različito, ali svest kod ljudi je još vrlo niska. Mislim da se malo ili uopšte ne ulaže u kulturu ili u čuvanje kulturne baštine, da li to bili snimci ili fotografije.
Srbija ima dosta dobrog materijala, ili je u stranim arhivama ili je kod nas, ali nikom nije palo na pamet da to restaurira.
Za to sada ne treba puno. Pre nekih 20, 30 godina to je bilo i teško raditi, ali meni je znatežilju probudio film Pitera Džeksona They shall not grow old u kome je rađena restauracija Prvog svetskog rata, ali iza njega stoji kompanija na Novom Zelandu, koja milijarde zarađuje. Mislim da čak na jednom kadru ostanu par sati da fino srede, oboje, ali to se radi frejm po frejm. Jedan snimak od pet sekundi ima možda petsto frejmova, znači na njemu ostaješ sat, dva.
Lepo se osećam kada sačuvam nešto… Nešto što je već odbačeno, zaboravljeno, nekako se čovek oseća ispunjeno, ja u duši se osećam ispunjeno kada spasim jednu fotografiju, jedan video koji je negde zaboravljen, oštećen, pa sa svojom skromnom tehnologijom koliko mogu da ga bar na jedan pristojan način uredim da ljudi mogu to da pogledaju.
Da kažem ovim budućim generacijama koje dolaze kako se živelo u to vreme i mislim da kada bi se svest kod ljudi podigla da bi više cenili i poštovali to što su nam naši preci ostavili.
Kako birate materijal koji ćete obraditi?
– Biram fotografije i snimke koji možda nisu do sada ni viđeni. Tu mi je neka znatiželja i da pronađem i restauriram i pokažem ljudima. Za jedan video-snimak je potrebno i do nekoliko dana, po više sati rada, sve zavisi od dužine snimka. Za ovaj snimak sa decom je trebalo nekih punih pet dana rada da se kolorizuje, da se obriše ,,prašina’’. Pečat tom snimku je ipak dao Bora Dugić. Smatram da je ta njegova ,,Balada nerođenih’’ baš legla za taj video.
Nadam se da će upravo ovaj video i podići svest kod ljudi, kod nekih na pozicijama i koji mogu više da povedu računa o tome, poput Kinoteke, da te neke materijale bolje restauriraju, jer imaju odgovarajuću tehnologiju. Računar jedan za to treba da košta četiri do pet hiljada evra koji će takav video da sredi na mnogo bolji način. I RTS ima dosta svog materijala i oni bi mogli to da rade, naravno. Trezor je najbolji primer, moja omiljena njihova emisija, jer zbog onoga što danas plasiraju mediji, dakle rijalitiji i neki bezvezni programi koji samo služe da ljudima odvrate pažnju, pada svest kod ljudi, naročito omladine, što me i zabrinjava. Ranije je bio mnogo kvalitetniji materijal na televiziji. Trezor, svakako, ima dosta dobrog materijala i svaki put ga pogledam. Fenomenalnih snimaka ima, poput dečaka na Tari 1966. godine snimljenog, video koji je takav bum napravio i u Evropi, gde su se ljudi pitali gde je taj dečak, ko je on. Snimak neprocenjive vrednosti. Posle su napravili drugi prilog o njemu, gde su pokazali da se vratio iz Švajcarske, gde se oženio, u Bajinu Baštu i napravio kuću. Dakle, posle 50 godine se neko setio i odlučio da to prikaže u Trezoru.
Bilo bi dobro da se restaurira serija za decu Jelenko koja se prikazivala 80-ih godina, pa i Branka Kockicu. Zaborav me brine.
Kako određujete koje ćete boje staviti? Istražujete ili po osećaju?
– Crno-bela tehnika je vrlo nezahvalna. Teško je proceniti koja je boja bila. Postoje ton karte koje određuju koja je boja mogla da bude. Ako radim fotografiju nekih automobila sa benzinske pumpe, onda sam gledao koje su boje bile zastupljene u to vreme. Nisu bile sigurno neke fluorescentne boje kao danas, više su to isprane boje.
Koja su Vaša očekivanja? Da li očekujete angažman na nacinalnom nivou?
– Ne očekujem da me neko sada pozove, mislim da ima ljudi koji imaju više znanja od mene, što se tiče restauracije, ali verovatno ljude to ne zanima toliko i možda im je dosadno to raditi. Što se mene tiče, u sve što radim unosim dosta emocije i radim to iz istinske ljubavi. Jednostavno želim da sačuvam i ostavim nešto iza sebe. Nešto lepo. Nedavno sam pronašao film Splavari na Drini iz 1951. godine, Živka Ristića koji sam i restaurirao. Dosta me je ljudi zvalo da je prepoznalo svoga deda na splavu, pa mi čestitaju i kažu da nisu znali da to postoji. Jedna mi se žena javila iz Goražda i rekla mi da je njen otac bio tu, na snimanju tog filma, tako da je to ljude dotaklo. Taj je film bio zaboravljen. Pronašao sam ga na platformi Vimeo. Neko je to izbacio, ali nije imalo pregleda uopšte.
Tražio sam o splavarima jer sam dosta emotivno vezan za reku Drinu i za planinu Taru. Sve što pronađem o njima, pakujem u arhivu, restauriram i stavljam na svoj profil.
Radio sam dokumentarne filmove, na primer za OXFAM Italia, film Za bolji status reke Drine (2012) i još neke vezane za kulturnu baštinu Bosne i Hercegovine.
Prošle godine sam uradio promotivni video za novoosnovani nacionalni park Drine. Dakle snimam i montiram, pored obrade fotografija.
Zainteresovani Vam se mogu obratiti sa željom da im se restauriraju stare fotografije?
– Radim više iz hobija, jer to volim, a radim i po potrebi. Ljudi me mogu kontaktirati za restauraciju starih fotografija ili snimaka.
Slađana možete kontaktirati putem njegovog Fejsbuk profila: https://web.facebook.com/sladjan.grujicic/
Serbian