Уместо да будемо актер, постали смо статиста у међународној политици. Нешто као Молдавија, само са више епских песама и мање конкретних стратегија. Ако Додик крене у Вучићевим стопама и коначно прогута сопствену реч, тада ће Шмит, у улози империјалног психијатра, наставити своју терапију све док Република Српска не остане пука љуштура – ако и то.
Foto: Pobjeda.me
Уколико Додик, по већ устаљеном српском политичком рецепту „пљуни–погази–полижи“, ипак заигра на Шмитовим изборима, исход неће бити само још једна епизода из серијала Сви наши компромиси, већ и свечани чин уласка Српске у категорију „балканских Македонија“ – држава које постоје углавном као административна сенка саме себе.
Народ би, кажу, још могао да се отргне Бенјамину Калају XXI вијека, али политичке елите – било да седе у опозицији или на позицији – делују као да су на колективној терапији одвикавања од било какве идеје отпора. Србија нам је већ демонстрирала како изгледа када усвојиш македонски modus vivendi летаргичног пораза, али оно што боли је чињеница да се тај синдром прелио и преко Дрине. Постали смо недостојни сопствене историје, а то је вероватно најтежи облик недостојности.
Додик на Шмитовим изборима
Уместо да будемо актер, постали смо статиста у међународној политици. Нешто као Молдавија, само са више епских песама и мање конкретних стратегија. Ако Додик крене у Вучићевим стопама и коначно прогута сопствену реч, тада ће Шмит, у улози империјалног психијатра, наставити своју терапију све док од Српске не остане пука љуштура – ако и то.
А када се (и ако се) једног дана поново дозовемо свог слободарског бића, први корак биће признање да смо тешко инфицирани једном специфичном политичко-социолошком дијагнозом – назовимо је без устручавања национални кукавичлук. То није увреда него методолошки појам. Јер једна заједница која живи у самозаваравању не убрзава своје оздрављење – већ своју постепену смрт.
Последњих тридесет година Србија као народ и држава живи свој reality show понижења. Сезоне се смењују, али заплет је увек исти: мало Дејтон као срећан крај, мало 1999. Као херојска полу-победа, мало литије као изненађујући плот твист. Све остало – један велики, бескрајни пакао.
Додик делује као да ће на крају – шта друго – лећи на руду. Вучић му је већ припремио сценарио: после севера Косова на реду је Српска. И све то, наравно, зарад мира, стабилности и страног капитала. Ако Додик то прихвати, онда је његова одговорност већа него било чија. Јер ако Радован могао да се супротстави Милошевићу, а Милошевић био драстично моћнији од Вучића – онда нема изговора. Издаја је издаја, макар је упаковао у патриотски говор и трубаче.
Данас оно што зовемо “српска дубока држава” личи на плитку бару. Нема ту ни интелектуалне храбрости, ни визије, ни културне енергије. Само калкулантност, непотизам, кукавичлук и алавост. На прелазу из XIX у XX век имали смо ренесансу, освајања, уједињења. Данас имамо тендер-ренесансу и јавне набавке без конкуренције.
Република Српска и њена судбина
Сама Србија, уместо да буде матица, све више личи на канцеларију за самоампутацију. Сетним изразом лица одсецамо делове: Крајина – ето вам, Црна Гора – извол’те, север Косова – хвала лепо. Српска је логичан след. И онда се чудимо што нас више нема на историјској мапи.
Ако Шмитов експеримент прође, Српска ће бити сведена на етнографски музеј са сувенирима и туристичким турама. И то није само политичка капитулација, то је шамар свим борцима из Одбрамбено-отаџбинског рата, па и свим јасеновачким жртвама. Али нема везе – важно је да Експо ради, да павиљон сија и да се новац пере у складу са најбољим европским праксама.
Да, војна опрема изгледа импресивно. Али остаје питање: да ли је набављена за одбрану или само за Инстаграм? Можда ће за коју деценију добро доћи, ако проценимо да је време “зрело”, за одбрану Космета, Прешева, Санџака, Српске или Војводине. До тада – мир, стабилност и одумирање.
Срби тако корачају у историјски амбис, али не узвишено, као у епској песми, већ бирократски – кроз службени улаз. Српство без Косова, без Црне Горе и без Српске није више ништа. Или јесте – једна велика, скупо плаћена, грандиозна гробница.
Колективно и национално огледало
Београд је од 1945. Па наовамо систематски упражњавао једну врсту политичког аскетизма – повлачење, препуштање и одустајање. Уз повремене изузетке (кад је Слоба умео да буде државник), остатак је био доследно негујућа култура губитничког, меланхоличног и готово македонског погледа на свет. Српска матица (званични Београд) је вероватно једна од најгорих у историји модерних матица – ту негде раме уз раме са јерменском.
Данас, пак, над нама лебди опасност пашињанизације (израз настао након што држава или режим крену путем националних понижавања Јерменије за време Пашињана) српског фактора. То није само геополитички сценарио већ и психолошки синдром – стање у којем један народ добровољно прихвата да буде статиста у сопственој драми. И зато Вучићеве приче о томе како је нова „Олуја“ немогућа делују трагикомично. И јесте немогућа – али не зато што смо јаки, већ зато што смо све већ предали. Курти није морао да шаље тенкове: применио је апартхејдску администрацију и у „мирном“ маниру протерао 20% Срба са севера.
Ако Српска сада, под благонаклоним саветима из Београда, попусти, уследиће сценарио који бисмо могли звати „Калај 2.0“. То је онај модел у којем вам нико не пали села, нико не врши егзодус под бомбама – већ се напросто административно и психолошки утопите у туђу државу, баш као што су источна Славонија, Барања и западни Срием клизнули у Хрватску. Разлика је само у томе што је овде у питању један читав народ који полако губи политичку вољу и демографску снагу.
Олује, дакле, заиста неће бити – али не због наше отпорности већ зато што је, како би рекао један кинески мудрац, „уметност ратовања у томе да непријатељ сам отвори врата“. Ми смо, чини се, ту лекцију савршено научили: врата широм, тепих развијен. А сада је лопта у дворишту Додика, нашег последњег мајстора геополитичке равнотеже – или, како би то у шали рекли студенти на испиту из политичке филозофије, „последњег човека који још увек глуми да постоји српска политика“.
Пише: Радомир Јеринић, политиколог
Serbian